Др Владе Симовић за БУКУ: Дејтонски мировни споразум је чињеница захваљујући којој се 25 година одржава мир у БиХ

Двадесет пет година дејтонске стварности и међунационалног мира

Maja Isović Dobrijević / 21. новембар 2020

 

“Дејтонски мировни споразум није испунио апсолутна очекивања свих конститутивних нација у овој земљи и њихових елита, а посебно није испунио очекивања оних грађана који не припадају некој од конститутивних нација. Међутим, чињеница је да је овај споразум омогућио одређени уставни дизајн који, уз све своје недостатке, ипак функционише двадесет пет година, а прије свега омогућио је мир послије суровог грађанског рата”, каже за БУКУ Владе Симовић, доктор политичких наука из Бањалуке.

Симовић у интервјуу за БУКУ говори о 25. годишњици Дејтонског мировног споразума, о политичком уређењу БиХ, спорењу око овог споразума и другим темама.

Професоре Симовић, данас се обиљежава 25. година Дејтона. Шта нам је ових 25 година донијело, гдје смо били, а гдје смо сад?

Највећа тековина Дејтонског мировног споразума је заустављање грађанског рата у Босни и Херцеговини и одржавање мира. Захваљујући овом споразуму, престали су војни сукоби, а Босна и Херцеговина је добила уставни дизајн који је предмет бројних политичких и научних расправа. Предратна Босна и Херцеговина није имала механизме “кочнице и равнотеже”, који би национално обликоване политичке елите натјерали на постизање договора око најважнијих чворишта политичких и међунационалних спорења. Управо је тај политичко-системски недостатак отворио простор за међунационално прегласавање. Тако креирана правила “политичке игре” довела су, у низу једнострано усвајаних конституционалних аката, до својеврсног “конституционалног рата” у Босни и Херцеговини (Меморандум СДА, Плебисцит СДС-а, Референдум о независности), а он у коначници до војног сукоба. Чак и прије почетка снажнијих војних сукоба, у процес рјешавања кризе у Босни и Херцеговини укључили су се међународни актери, прије свега Хозе Кутиљер. Његов план који је подразумијевао стварање федерално уређене државе са елементима консоцијацијске демократије одбијен је од стране Алије Изетбеговића. Парадоксално је да је у каснијим процесима означеним као “арбитража великих сила за рјешавање конфликта у Босни и Херцеговини”, а који су завршени споразумом из Дејтона усвојен уставни дизајн сличан, а ипак по многу чему лошији од “Кутиљеровог плана”. Познајући ове историјске чињенице, поставља се логично питање да ли је рат био потребан да би у коначници имали слично рјешење нуђено “Кутиљеровим планом” из 1992. године. Ову лекцију дио политичких елита у Босни и Херцеговини није научио ни 25 година послије Дејтона, а то је да у подијељеном друштву, какво је ово, није могуће максимализовати политичке циљеве неке од појединачних нација, а да то не отвори међунационалне конфликте. У том контексту једина рационална и смислена политичка елита у Босни и Херцеговини била би она која подразумијева разговор, спремност на сарадњу и постизање политичко-системских компромиса којима би се спријечила била каква мајоризација и нови извори сукоба. Само таква политика отвара предуслове за креирање здравијег политичког и пословног амбијента, остваривање већих права радника, побољшавање здравственог, образовног, културног и социјалног система.    

Можемо ли рећи да је током протеклих 25 година напредак у БиХ стагнирао због личних политичких интереса, као и због небриге за грађанство?

Персонализација политике је честа појава у транзицијским земљама и друштвима која немају висок степен политичке културе. Такво стање у Босни и Херцеговини додатно снажи одсуство договора национално-партијских елита око најважнијих политичко-системских питања. У таквој атмосфери, са искуством грађанског рата, националне скупине се инстинктивно, у процесима политичких криза, снажније интегришу око својих политичких представника, дајући им већи легитимитет. Због тога у свим подијељеним друштвима национално-партијске елите имају велику моћ која им омогућава персонализацију политике и доминантну улогу, не само у политичким, већ и у друштвено-економским процесима. Тај политички феномен видимо, не само у Босни и Херцеговини, већ и у бројним другим подијељеним и постконфликтним друштвима попут либанског, сјеверномакедонског и сличних. Поред наведеног, персонализацији политике у Босни и Херцеговини погодује релативно мала и пасивна радничка популација. Раднички синдикати који су најважнији коректив економских политика политичких елита су слаби, старомодни и често сами себи сврха. Оваквом стању допринијела је економска транзиција деведестих у којој су умногоме обесмишљаване идеја радништва и социјалне правде, те у којима је слабило радно законодавство, а синдикати губили ранији утицај.   

Дејтонски мировни споразум је и данас тачка бројних спорења у БиХ, споразум је донио мир овим просторима, али не и разумијевање и задовољство народа, посебно представника политичких елита. У контексту мировног споразума у Дејтону, који су највећи проблеми у БиХ данас?

Дејтонски мировни споразум је предмет бројних политичких и научних расправа и то је тачно. Међутим, констатација да су споразумом из Дејтона све политичке елите и сви грађани Босне и Херцеговине незадовољни је упитна. Дејтонски мировни споразум није испунио апсолутна очекивања свих конститутивних нација у овој земљи и њихових елита, а посебно није испунио очекивања оних грађана који не припадају некој од конститутивних нација. Међутим, чињеница је да је овај споразум омогућио одређени уставни дизајн који, уз све своје недостатке, ипак функционише двадесет пет година, а прије свега омогућио је мир послије суровог грађанског рата. Такође је историјска чињеница да су, од периода до периода, нације у Босни и Херцеговини мијењале свој однос према Дејтонском мировном споразуму. У првим постдејтонским годинама, бошњачка политичка елита је позитивније гледала на Дејтонски мировни споразум него данас, сматрајући га пролазним документом који ће временом бити замијењен, за њих повољнијим, уставним дизајном. Како се то није десило, они постају највећи критичари овог споразума. Са друге стране, дио српске политичке елите је имао резервисан став према овом споразуму због начина на који је он донесен, као и због територијалних уступака Федерацији Босне и Херцеговине учињених током преговора у Дејтону. Међутим, уставне погодности које овај међународни мировни споразум даје Републици Српској опредијелиле су српску политичку елиту да постане највећи заговорник очувања Дејтонског споразума. Због свега наведеног, унутар српске националне елите постоји консензус око очувања уставног дизајна Босне и Херцеговине одређеног Споразумом из Дејтона. Хрватска политичка елита је, недуго послије потписивања Споразума из Дејтона, показала незадовољство овим актом, сматрајући да је асиметрично рјешење са три конститутивна народа и два ентитета, од чега је један са бошњачком, а један са српском већином, лоше по интересе Хрвата у Босни и Херцеговини. Тренутни однос према споразуму из Дејтона је такав да је српска политичка елита поборник очувања Дејтонског споразума, док су бошњачка и хрватска политичка елита заговорници његове промјене. Међутим, посљедње двије политичке елите заговарају уставне промјене из двије потпуно различите позиције. Бошњачка политичка елита заговара централизованију државу и помјерање баланса са националног ка грађанском, док се захтјеви хрватске политичке елите суштински своде на стварање трећег ентитета са хрватском већином, уз очување постојећих механизама националног паритета, вета и аутономности. Са становишта односа баланса између националног и грађанског, хрватска и српска политичка елита имају више подударности, па отуд и њихова интензивнија сарадња. Из наведеног је могуће дефинисати да је кључни проблем постдејтонског периода различит приступ националних елита према уставном уређењу Босне и Херцеговине. И док су српска и хрватска политичка елита заговорници децентрализоване државе и консоцијацијског модела демократског уређења, путем којег се остварују институционални механизми заштите конститутивних нација, бошњачка политичка елита је поборник централизованије државе и није склона консоцијацијском облику демократске владавине. Ово су изразито политички, па чак и теоријски, супротстављене концепције. То је и разлог због чега је ово питање актуелно двадесет пет година послије парафирања Дејтонског мировног споразума.

А када говоримо о демократском уређењу у БиХ, који су по Вама највећи проблеми у БиХ?

Највећи је проблем различит приступ национално-партијских елита према моделу демократског уређења подијељеног и постконфликтног друштва Босне и Херцеговине. Кључна је подјела између бошњачке политичке елите која није склона консоцијацијској демократији, као ни највећи број грађанских кругова, те српске и хрватске политичке елите које заговарају консоцијацијски модел демократског уређења Босне и Херцеговине. Овај је модел у највећој мјери уграђен у дејтонски Устав. Пракса национално подијељених држава свијета, попут Белгије, таква је да су се оне, без обзира на одређене мане и лимите овог модела, усмјеравале и обликовале најчешће у оквирима институционализоване консоцијације.  

Колико се у оваком уређењу задовољавају национални и етнички интереси, али не и појединачни, имајући у виду да се не ради много на томе да грађани живе у уређеном друштву, са политичарима који раде у интересу грађанства, а не националних позиција?

У хомогенијим друштвима је једноставније провести одређене политике којима се остварује већи квалитет живота грађана, него што је то случај са подијељеним друштвима какво је у Босни и Херцеговини. У државама попут Босне и Херцеговине то је компликованије, али не и немогуће. Суштина стварања стабилне и функционалне државе која обезбјеђује висок квалитет живота својих грађана је у огромној мјери одређен политичком културом њеног сувереног народа. Тамо гдје постоји висок степен политичке писмености и одговорности суверени народ успјева да се избори за бољи квалитет живота. Тамо гдје је политичка писменост слаба шансе за такво нешто су мање. Али не и немогуће. За остваривање стабилније и функционалније државе, вишег степена демократије и економског развоја потребне су године. То нису процеси који се граде преко ноћи. Да би достигла ниво најразвијенијих земаља свијета, Босна и Херцеговина треба доста тога да уради на развоју политичке писмености и пословне културе. У тим процесима битни су разумност, истрајност и стрпљење.

Људи на овим просторима, посебно старија генерација која се добро сјећа рата, и даље живи у страху, код нас је и даље све добро, јер се “не пуца”. Колико нам овакав однос према стварности онемогућава напредак и бољи живот?

Одговор на ово питање се у великој мјери везује за претходни. Суштина политичког, друштвеног и економског напретка је у подизању општег нивоа образовања, политичке писмености и пословне културе грађана. У тим процесима кључну улогу имају медији и образовне институције. Међутим, процес не може да буде са одговарајућим резултатима ако и политичке елите не помогну ове активности. Да би се то десило, битно је отворити јавну расправу на ову тему и покушати остварити партнерски однос свих заинтересованих страна како би се у коначном креирале одговарајуће политичке и друштвене активности с циљем подизања нивоа образовања, политичке и пословне свијести грађана. То је дуготрајан процес који ће у Босни и Херцеговини вјероватно да заврше генерације млађих људи, обликованих у ери велике технолошке писмености и доступности знања.  

У својој књизи “Народ, партије и демократија у Босни и Херцеговини” наводите примјер Белгије, као озбиљне политичке културе и прагматизма. Ријеч је о плуралном друштву са бројним политичким подјелама. Шта ми можемо данас учити од Белгије?

Белгија је добар примјер земље у којој су националне подјеле чињеница коју су њихове елите прихватиле и институционализовале у виду бројних механизама паритета, вета и аутономности, а којима су претходиле бројне конституционалне реформе, од којих је шест најзначајнијих. Тиме су они показали да су компромиси националних елита, поступност реформи и прагматизам најважнији дијелови процеса доласка до одговарајућег модела демократске владавине. У свим тим процесима, они су успјели да пронађу рјешења којима није блокиран пут друштвеног, политичког и економског развоја земље. То не значи да у Белгији не постоје политички сукоби и проблеми. Они су чињеница у сваком подијељеном друштву. Међутим, политичке елите Фламанаца и Валонаца су годинама градиле политичку културу дијалога и компромисности и створиле тиме узорну консоцијацијску демократију. Они су свијесни да проблеми постоји, али да их је уз добру намјеру и међусобно поштовање могуће ријешити и тог се принципа држе. То их чини далеко стабилнијом и функционалнијом државом у односу на многе друге које имају епитет “подијељених” друштава.  

Посљедњих година неки политичари у БиХ, међународни представници и поједине међународне институције указивали су на потребу ревизије Дејтонског споразума. Да ли је овако нешто уопште могуће и шта би нам то могло донијети?

У Босни и Херцеговини не постоји базични консензус око државног уређења и потенцијалних уставних промјена. У ранијим одговорима сам навео да националне елите имају два, политички и теоријски, потпуно супротстављена концепта. Један заговара децентрализовану и консоцијацијски уређену државу, а други централизовану државу са минимумом или без консоцијацијских механизама. То су сувише различити приступи да би се постигао консензус око уставних промјена.

Овај датум којим је рат у БиХ званично окончан се празнује само у Републици Српској, јер не постоји договор свих страна око заједничких празника на нивоу државе. Колико нам и ово говори о одсуству дијалога на нивоу државе?

То је један од показатеља подијељености друштва у Босни и Херцеговини, различитог третирања историјских догађаја и уставног дизајна земље. Без обзира на различит третман у ентитетима, Дејтонски мировни споразум је стварност Босне и Херцеговине. Уз све мањкавости које овај споразум и његови анекси имају, он је чињеница захваљујући којој се двадесет пет година одржава мир у Босни и Херцеговини, а он је предуслов за било какав даљи развој и институционалну надоградњу.

Како видите БиХ у наредних 5 година, а да ли ће нам наредних 25 можда донијети бољитак, не питам више толико због наше генерације, већ због дјеце која се у овом тренутку рађају у овој земљи?

Пет година је мали период да би земља попут Босне и Херцеговине остварила велики политички и економски развој. Посебно због чињенице да пандемија вируса ЦОВИД-19 и даље траје, па су и  њене коначне посљедице још увијек непознате. Без обзира какве оне биле, пут развоја једног друштва води кроз подизање нивоа опште писмености, политичке и пословне културе. Улагање у науку и образовање, посебно младих људи, од суштинског је значаја за развој сваке земље. Од тога колико нашој дјеци понудимо могућности за стицање одговарајућих знања, омогућимо им умрежавање са свијетом који се непрекидно технолошки усавршава и понудимо им шансе да стечена искуства примијене на нашем простору зависиће наш цјелокупни успјех. Да би наша дјеца живјела у земљи са вишим квалитетом живота, неопходно је да се у друштву развија разумност, добронамјерност, толеранција, социјална сензибилност и свијест о потреби за стицањем знања. Усмјеравањем младих људи у том правцу увјерен сам да је могуће остварити стабилнију и љепшу будућност.


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.