Дорте Норс: Послије ударца

Једном су је били посаветовали да увек слуша шта мушкарац говори о себи у тренутку кад примети да жена показује дубље занимање за њега.

Dorte Nors / 02. август 2019

Foto: Wiki

 

Због непознатих разлога већина мушкараца у том тренутку открива суштински важне информације о својој нарави. То су јој рекли, а и она је доживела да јој мушкарци усред интимног разговора на сасвим другу тему кажу нешто типа:

‒ Треба да знаш да није лако живети са мном. Или: ‒ Понекад сам стварно ђубре.

Махом је то сматрала самопотцењивањем или ако ништа друго, пуком љубазношћу, и није их озбиљно схватала зато што није разумела да људи могу да имају непријатан увид о себи а да истовремено не желе да се мењају. Због тога, и зато што је живела за идеју да све има дубљи узрок, није веровала ономе што су мушкарци говорили о себи. Било јој је тешко да призна да се заиста радило о упозорењима с њихове стране, те да ју је њена мањкава способност да слуша скупо коштала, али одлазила је толико далеко да мушкарцу да за право када би јој после рекао:

‒ Не можеш рећи да ниси знала. Рекао сам ти какав сам.

И стварно су јој говорили, али исти проблем јављао се и с наредним, па са следећим поново, и сваки пут када би мушкарац приметио да је она на ивици да се оголи пред њим, рекао би нешто непријатно о себи. Анелисе би се онда осмехнула и рекла:

‒ Ма дај, батали.

Али мушкарци нису батаљивали.

Када је упознала Карла Ерика Јула, у извесном смислу ју је управо дуги списак његових лоших карактерних особина навео да падне на њега. У њеном раду са психичким проблемима деце и тешкоћама у учењу, сретала је толико одраслих који нису хтели да признају своје слабости, да је искреност Карла Ерика деловала искупљујуће. Позвала га је на састанак у школи због разговора које је водила с његовим сином Каспером из 6.б, а Карл Ерик је, скоро чим је ступио у њену канцеларију, признао да има кратак фитиљ, да је кукавица и лош отац. Анелисе је мало одгурнула столицу од стола како би га боље погледала. Седео је пред њом. Округлог лица, косе танке и коврджаве. Гледао је кроз прозор иза ње, с тако лепим осмехом да јој је срце скакало од узбуђења.

Сада се питала кога треба окривити за повреде које јој је донела веза с Карлом Ериком Јулом. Окретала се пред огледалом у спаваћој соби и подизала десну руку, где се налазила модрица. Било је то сасвим неприхватљиво с његове стране, али сумњиво је било и што она није слушала шта јој се говори. Ниједну од карактерних црта које је оног дана у канцеларији себи приписао није успео да не покаже у пракси.

Села је помало накриво на ивицу брачног кревета и између обрва јој се појавила бора. Морало је бити разлога, а грешку пре свега треба потражити у себи. Детињство јој је било сасвим добро, мада једном када је Анелисе са десет година пала с бицикла и завршила у болници, отац ниједном није дошао да је посети. Није подносио мирис болнице, па је остао код куће, и можда је једно такво учитавање суштинске неважности и потискивања сопствених потреба оставило трага. Или је у питању однос с братом Арнеом? Био је добар у спорту и није хтео да се игра с њом ако не може да му одузме лопту у фудбалу. И мајка је одувек била веома тиха, али ништа јој то не вреди, помислила је Анелисе и повукла јорган до рамена. Судећи по деци којом се бавила, није их много избегло батине ове или оне врсте. И нису због тога сва завршавала као насилници, мазохисти и убице. Сигурно је било базичнијих психичких ‒ можда и полно-психичких ‒ одлика у основи њеног понашања. Па и понашања Карла Ерика. Њему би увек мало фалило, а она није могла да ствари учини довољно великим, и то није ваљало.

Анелисе је с чуђењем гледала своју десну шаку и притом размишљала како је Карл Ерик у почетку волео кад се она напије у граду. Радо је излазио с њом и значило му је кад се понашала помало секси.

‒ Нема овде ниједног ког не би могла да повалиш ‒ казао би и поносно погледао по кафани.

Понекад би издвојио неког јадничка, идеално благо хендикепираног, ако је неко такав био присутан, и када би се Анелисе вратила из тоалета до бара, пало би му на памет да је посади на барску столицу поред изабраног и шапне јој:

‒ Гледај сиротана, иди мало код њега, усрећићеш га.

Онда би некад плесала с тим другим или му дозволила да јој купи пиво. Схватала је то као врсту комплимента од Карла Ерика. Сада је сматрала да се сасвим очигледно радило о нечему другом. Има много начина да се црвени тепих развије испред несолвентне радње, помислила је Анелисе. Нудити жену хендикепиранима један је од њих.

Али знала је много таквих мушкараца. Много мушкараца који су попут варана из зоолошког врта могли да повећају лице раширивши вештачке кожасте лепезе на врату, издигну се на танке ножне прсте и затрепере. Знала је да свака жена на свету пре или касније налети на таквог мушкарца. То се мора прихватити. Али она није била способна да их не заволи, иако није било никакве основе за то.

Поново је погледала у огледало и пустила да јој јорган мало спадне с рамена. Видела је како јој висе груди и коса. Видела је црвенило испод кључњаче, а проблем је можда у суштини био сексуалне природе. Можда није разумела како треба да се односи према мушкој сексуалности. У детињству је њен брат сакривао порно часописе испод душека. Понекад је подизала душек и прелиставала их кад он оде на фудбал. Док је с лептирима у стомаку гледала слике на сјајном глатком папиру, помишљала је да мушкарца треба много волети да би се та ствар ставила у уста, и такође је помислила да мушкарац треба много да воли своју ствар да би сматрао да га треба стављати девојци у уста. А анално јој је било чудно. Било је нечег анатомског у томе што још није разумела. Из њеног угла радило се само о инструменталној способности мушког полног органа. Пошто може да улази у отворе, треба и да улази у отворе. У њеном родном граду један мушкарац је ишао наоколо и гурао уд у ограде и пртљажнике на бициклима. Инструментална способност, помислила је. Не треба превидети одушевљење према техници као део мушке сексуалности, али није ствар у томе да она не воли секс. Она само не воли сваку врсту секса, а још је осећала секс Карла Ерика у себи.

Сада је лежао го испод јоргана, а њих двоје више никада неће отићи у кревет заједно. Никада, јер сада је све боли, а она није могла да види где је погрешила. Десило се да је Карлу Ерику син Каспер дошао за викенд. Приметила је да посета није добро прошла када је Карл Ерик позвонио на њена врата у време вечере. Каспер му је поменуо нешто о разговорима које је Анелисе водила с њим, али прво су она и Карл Ерик јели и попили флашу вина, па су се јебали, па попили још вина, па отишли у купатило, и све је било у реду док није хтела да обрише леђа Карлу Ерику. Тада се он изнервирао због тога што она мора све да пипне и што ништа не може да остави на миру, него само претура и прекопава и најмању ствар. Изгледа да мисли да је најпаметнија на свету, повикао је, а последње чега се она сећа пре него што га је ђаво обузео, била је реченица: Ево, на пример, та срања која говориш Касперу. Она је онда хтела да се удубе у та срања, и тако је и било, у ходнику, у дневној соби, кухињи и спаваћој соби.

Била је спремна да отворено призна да је на много начина изгубила поверење у сопствене изборе. А остајала је при старом махом због тога што се плашила да напусти своју потребу да буде срећна и задовољи се миром и тишином. Док је тако седела на ивици кревета, размишљала је да је сада сигурно проживела и све најгоре и све најбоље. Била је на све четири, на ивици нервног слома, гола и руку стегнутих иза леђа и неурачунљива у тренутку злочина.

Пажљиво се поново увукла у кревет. Карл Ерик је још лежао, неосетљив на то што је она још будна. Шака му је лежала крај њеног лица, држала је крајичак јоргана. Сад је изгледала нежно. Мало поцрвенелих зглавака, али контурама ништа није фалило, посебно када би Анелисе малчице пореметила фокус очију. Посматрала је обрисе и размишљала о линијама; о ономе што човек хоће да види, а чега у стварности нема. О ономе што је требало да буде, а никад није било, и то је важно разумети. Не само у њеном случају. То се може применити и на децу у школи. Сећа се како су и њу у детињству силно очаравали црни цртежи у бојанкама. Толико су били добри, и увек би добила жељу да испуни празна поља воштаним бојицама или фломастерима. Иза те жарке жеље да обоји цртеже лежала је стваралачка потреба да их оживи, а посебно: да их учини својим. Ту је на известан начин било речи о крађи унапред задатих мотива. Али није могла да унесе живот у цртеж, па је зато долазила до тачке када би почела да боји и унутар и изван линија.

Приметила је да деца махом никад не показују обојене цртеже из својих бојанки родитељима или другој деци. Вероватно је тако зато што ти цртежи не сведоче о стваралачком таленту једног детета, већ напротив, о најгорим одликама његове личности: лењости и недостатку храбрости да се заиста удуби у нешто.

Поглед јој је поново пао на Карла Ерика. Неко као он, мушкарац дакле, део је мотива зацртаног жени. А у том мотиву свако људско биће које сретнете само је потенцијал, контура коју треба обојити и дати јој пуноћу. Читала је о томе у вези с девојчицама које превише узимају на себе; о потреби да се мења, контролише, продубљује, али пошто то није могуће, на крају узмете најјачи фломастер и бојите преко линија. Можда ју је и зато ударао? Можда су маснице само начин да се боји преко линија? Можда ју је окренуо, притиснуо уз душек и јебао отпозади док је плакала осећајући да су јој ноге тешке, да би је таквим жврљањем учинио истинитијом и живљом, а виђено из тог угла је и оно што је она потом учинила, док је спавао, исто то, прелазак преко линија, свих скупа, иако резултат који лежи крај ње у мешавини крви и јоргана на први поглед делује свакако само не живо.

А ипак, помисли Анелисе.
 
Прича “После ударца” из истоимене збирке Дорте Норс

Превод: Радош Косовић

Извор: стрик.рс


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.