ДОБРИ КУЛАЧИН И ВИДОЈКОВИЋ СУ МРТВИ КУЛАЧИН И ВИДОЈКОВИЋ

Режим који се узда у малоумнике, игра на сигурно. У нашем друштву, разуларене банде поремећених су за ових седам година постале носећи зид Вучићеве власти. За сад се све углавном завршава на претњама, понеком спаљеном кућом или нападом шипкама у мраку.

Marko Vidojković / 03. јул 2019

 

Када ми је Ненад Кулачин послао принтскрин у ком извесни Срдан Петровић на јутјубу коментарише како смо два дегена, које ће побити када дође на власт, подсетио сам га: „Немој толико да висиш на јутјуб коментарима, то је најгори шљам који је цивилизација изродила, читање њихових менталних одливака шкоди здрављу.“ Кулача је узвратио: „Овај отворено говори да ће нас побити. То је кривично дело. Шта да радимо?“ Сложили смо се да ћемо претњу објавити на друштвеним мрежама, те да ће јавност бити наша најбоља одбрана.

Отписао сам у тим раним сатима Петровића као ретарда који нема довољно мозга да схвати како се због претње новинару може и иза решетака завршити, окачио његов напад на пејдж и позвао пратиоце да заједно прославимо нашу прву претњу смрћу. Не спада у сам врх јавних претњи смрћу, али ето је - Петровић би да нас покока. Пљуштали су духовити коментари: „Следећа претња ће бити боља, хуе хуе“, „Охрабримо га да оде на часове српског, можда ће му претње боље ићи“, зезали смо се, али сваки други је писао и: „Ало, ово је претња убиством, без икаквог смајлића. Немојте олако да доживљавате такве психопате, пријавите га.“

Нешто слично рекла ми је и новинарка „Данаса“, далеко узнемиренија од мене због свега овога. Испричао сам јој да лика третирам као будалу и да немам намеру да га узалудно пријављујем онима који никад ништа не решавају. Укоро сазнајем да ће га НУНС пријавити тужилаштву уместо нас, аргументујућу: „Претња смрћу не сме проћи некажњено, а поготову претња смрћу независним новинарима.

У понедељак увече, у прилогу Телевизије Шабац, Ненад Кулачин изговара: „Ово су видела моја деца, цео дан не могу да их смирим“. Тек тад, одлучујем да поделим вест дана са супругом, коју обично штедим сличних информација. „Еј, види, нека будала нам прети убиством“, изговорио сам ноншалантно, показао јој Петровићево кењање по јутјуб коментарима, а она се расплакала, замисливши ме у мртвачком сандуку, а себе у црнини поред.

Наредног јутра, „Данас“ је објавио вест: „Претње смрћу Видојковићу и Кулачину“, праћен мојом примедбом како је извесно реч о будали, али и опаском да будале не треба потцењивати, пошто никад не знаш колико их пролази поред тебе, са сличним мислима и жељама. Свој првобитни став кориговао сам у интервјуу за Цензоловку, где сам нашег потенцијалног убицу Срдана Петровића окарактерисао као жељени резултат перманентног говора мржње Вучићевог режима, па самим тим и као део тог режима, иако сам наглас посумњао како његово дело има директне везе са СНС.

УНС је у затражио од државних органа да хитно открију ко стоји иза претњи, НУНС је о свему обавестио тужилаштво, подсетивши да је запрећена казна за угрожавање сигурности радника у информисању од шест месеци до пет година затвора. Тужилаштво, ево, не мора ни да се цима, пошто сам у међувремену решио случај. Нисам открио ко се крије иза профила Срдана Петровића, али сам открио чију подршку има, када сам отишао у секцију са коментарима на вест о претњама смрћу ауторима ДЛЗ, на порталу Н1.

Сваки коментар подршке новинарима које би ваљало побити, испраћен је стотинама ботовских минуса. Неко је написао само једну реч: „Страшно“, а њих четристо је то оценило негативно. Значи, ни из далека није страшно то што неко хоће да нас уцмека, страшно је то што је неко приметио како је то страшно. Није битно да ли минуси потичу од робота или живих ботова – неко ко није робот наредио је да сваки коментар подршке нама двојици буде испраћен стотинама минуса. Ето, ко је инспиратор и морална подршка Кулачиновом и мом смакнућу – напредњачки режим.

Стотине минуса које су изударали свима који су мислили како има нешто погрешно у томе да нас ваља побити, заправо су главна вест у овом случају. Ти минуси представљају резултат планиране маркетиншке акције режима, који вели: „народ“ навија за Петровића. Кад то преведемо на реалан језик, долазимо до закључка да режим држи палчеве оном који машта о томе да нас смакне. Јуче је то био Петровић, сутра ће бити неки Јанковић, прекосутра неки трећи, то није битно. Има их колико хоћеш.

Уместо да лично нама прљају руке одабрали су тактику у којој су мозгове агресивних малоумника испрали увераваући их како смо сви ми, који смо протеклих месеци и година добијали претње смрћу, издајници Србије, у нади како ће неко од тих будала, у неком тренутку, на неком месту, потегнути нож, пиштољ, бејзболку или боксер и пресудити нам. Онда ће га они експресно ухапсити, па ће се још својом ефикасношћу и подичити, послати их на не толико дугу робију, нас на гробље, а ботове на нет да лупају стотине минуса свакоме ко се усуди да изрази незадовољство због отпремања новинара на Лешће.

Режим који се узда у малоумнике, игра на сигурно. У нашем друштву, разуларене банде поремећених су за ових седам година постале носећи зид Вучићеве власти. За сад се све углавном завршава на претњама, понеком спаљеном кућом или нападом шикама у мраку. Полиција најчешће једе ћевапе уместо да решава овакве случајеве, док твитове који карактеришу Вучића као бандита коме треба судити, процесуирају брзином Скотланд јарда. У одбрану аутора ДЛЗ су стога истог дана стали и „Репортери без граница“, оштро апелујући код српских власти да се овај случај што пре реши, а у Влади Србије се због тога свакако нико није потресао.

И даље ми стижу поруке подршке, а неке од њих, богами, изгледају и као опроштајне: „Ако сам се икада о тебе огрешио, желим да ти се извиним на време. Не бих себи опростио да ти се нешто деси, а да ти ово нисам рекао.“ Е баш ти хвала. А ту су и оне: „Припази се“, које ми шаљу они који немају појма да одавно ни по лебац не излазим без сузавца. Појма немају ни да увек добро ослушнем има ли неког у ходнику зграде, па онда, најпре са терасе, а затим из хаустора, бацим поглед ко се мува по улици, па тек потом изађем напоље, свестан да ако неко реши да ме каменује или укока, нема тог сузавца који ће ми помоћи.

Чекамо, дакле, да полиција и тужилаштво не ураде ништа, те да ускоро физичко разрачунавање са политичким неистомишљеницима постане нормално исто колико се и мени у први мах Петровићева претња стрељањем (или можда тровањем, ко зна колико ју је разрадио) учинила нормалном.

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.