Дејан Тиаго Станковић: Зезнуто је ако изгледаш тако и још се презиваш на вић

Разумљиво је да то тебе и мене не узнемирава баш много, ем смо имали срећу да се родимо као припадници већине, ем смо крупни мушкарци. Ти си још био рукометаш, сад те се људи клоне, тако маторог, јер си јак. Међутим, твоји унуци су мањина.

BUKA portal / 03. новембар 2020

 

Разговор је започет у вези са некаквим вређањем, не могу се сетити тачно каквим, али се неко, ко је припадник мањина, увредио јер су га вређали због тога што јесте. Тати је било криво да то чује, опет, није му било јасно зашто би се ико узбуђивао због будалаштина:

Мало претерују они са тим, преосетљиви су. То треба игнорисати. Тако себе штитиш.

Мислиш?

Одрастао си човек, шта те занима како те ко зове?

Ти, тата, некада ниси наилазио на непријатности пошто си рецимо Србин?

Шта може да ме узнемири ако ми безбедност није угрожена? Не слушам и баш ме брига.  

Јеси ли имао непријатности или ниси?

Па можда сам и имао нека добацивања, одеш на летовање, па ти од једне будале која те узме на зуб преседне цео годишњи одмор… али позаборављао сам. Немам нерава да памтим туђу злобу… 

Тако отприлике и ја то тако видим, али разумљиво је да то тебе и мене не узнемирава баш много, ем смо имали срећу да се родимо као припадници већине, ем смо крупни мушкарци. Ти си још био рукометаш, сад те се људи клоне, тако маторог, јер си јак. Међутим, твоји унуци су мањина и јако су осетљиви на дискриминацију и говор мржње.

Твоја деца? Како неко може да дискриминише плавокосо и плавооко дете, леба ти? 

Па у земљи где је ушао велики талас источноевропске сиротиње која нервира локалне десничаре, ако изгледаш као Словен и још се презиваш на вић, можда можеш да имаш непријатности.

О каквим то непријатностима причаш? Ко вас је дирао? Ту је тата већ заузео активно заштитнички став. 

Једном смо, на пример, у радњи стајали у реду за касу и деца су говорила на нашем, а једна госпођа им је рекла: Ова земља ће бити боља када се ви вратите у Украјину?

Зашто у Украјину? 

Није битно да ли је у Украјину или Србију, битно је да је то њих увредило.

И шта сте јој рекли?

Ја бих је игнорисао, али се овај старији што личи на Руса узнемирио. Ја сам му рекао да је то глупо, али да ће му бити лакше ако отера бабу у три лепе, онако простачки, заслужила је. Међутим, знаш твог унука, он је истински пристојан.

И?

И ништа. На крају сам ја морао да подвикнем баби да не једе говна и да нећу да је чујем да зуцне.

И?

Нема и. Зуцнула није. Једино што ми је  мали рекао да сам простак и дивљак, али да ми је с обзиром на околности опроштено. Али то није то једини случај, и у школи су га звали Укра.

И?

Ту је мали узео ствар у своје руке и разрешио, није било потребе да се петљам. Ипак је он висок и јак, на тебе. 

Тата је такав да у људима увек прво види добро. Зато се и изненадио када је схватио да и његови унуци пролазе кроз непријатности, и одједном му се отворила једна сасвим нова визура говора мржње. По природи прагматичан, смислио је решење:

Увек имају где да се врате.

Где тачно?

Па у Београд.

Зашто они да се враћају тамо одакле им је отац, кад су у својој земљи? Замисли да твојим унуцима из Америке, који су мулати, неко каже да се врате у Африку.

Не знам како се дебата завршила, али сам приметио да тата од тог тренутка има доста више разумевања и за осетљивост националних, па по том принципу и сексуалних и других мањина. 

А кад смо код недостатка способности да замислимо како се други осећа у својој кожи, имао сам недавно још један занимљив случај на мрежама. Наиме, наишао сам на извесне мим странице које воде ангажовани црногорски омладинци, мислим да је то она фракција која се сматра Србима из Црне Горе, па су те мим странице, будући доста духовите и ангажоване, постале и доста утицајне у Црној Гори током недавних превирања. Идеје које пропагирају нису ми блиске, али су ми њихови методи феноменолошки занимљиви. 

На једној се таквој страници заподенула дебата око тероризма у Француској. Њихова је теза да у Француској на попису верска припадност није наведена, али да стручна јавност све чешће захтева да се та категорија врати у попис и то да би се могао проценити стварни утицај имиграције, оне првенствено са блиског истока и севера Африке. Забрана да се људи пописују по вери, сматрају млади Црногорци, онемогућава власт да ефикасно делује против тероризма.

Колико год тај текст био пажљиво срочен, ја нисам могао да га разумем другачије него да се  Француској приговара што нема ажуриран списак муслимана да полиција може да се концентрише и да их прати боље, јер су они потенцијални терористи. 

Прикључио сам се дебати на ту тему наводећи лични случај. Наиме, ја живим у земљи где те нико не пита за веру, није уставно, али ем радим као судски тумач ем је моја преводилачка фирма била једини снабдевач преводима Врховног тужилаштва Португала, те из праксе знам, мада се таква евиденција не води, да међу починиоцима тешких кривичних дела, дакле пљачки, трговине људима, подвођења, и трговине тешким дрогама има непропорционално много странаца, али не муслимана него, види врага, православних хришћана из Источне Европе, баш оних због којих шиканирају моју децу. Ако бисмо гледали само наше, Балканце, а имао сам за ове године свашта, од организованог криминала крађе аутомобила, до убистава, силовања, насиља у породици, силеджијства, отмица, до бордова пуних кокаина, по тону и нешто.

Уверен сам да када би сада неко сео и позабавио се статистиком, могао би да дође до података који би лако навели на закључак да су православци у Португалу у много већем проценту склони криминалу, најчешће организованом, могао би да направи спискове и листе и да да мене, као православца из Источне Европе сврста у групу сензитивних и да ме стави под присмотру.

Млађани Црногорци изнели су своје уверење да ту мене нема шта да буде страх, јер није исто, да је једно обичан криминал, а друго тероризам. 

Рекао сам им да код нас у Португалу нема тероризма, али да би, ако би се сложили са принципом да је у реду пописивати грађане по вероисповести, могли да се досете да то примене и на друге врсте криминала, не само на тероризам. Ако би дотле дошло, надрљали бисмо смо и ја, и моја деца, и Комша, и његов син, и Бане сликар, и Бранко тонац, и музичари, и кувари и млади докторанти, и моја кућна помоћница, најпоштенија жена на свету која је Украјинка, сви, сви бисмо ми онда били под присмотром, и лекарка Румунку и шнајдерка Рускињу. Све би то могло, када би Португалци прихватили принцип да је прављење спискова прихватљив, али они су живели у фашистичкој диктатури па су се наузимали страха и људи који мисле тако има јако мало, тако да, макар за сада, нисам у опасности.

После више не знам како је ишла дебата, искључио сам се јер је један од њих био прост и почео да псује. 

 


Бука препорука

Кампања против говора мржње

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.