ДЕЈАН ЛУЧКА за БУКУ: Људи у овој земљи су само гласачка машинерија, политичке елите су се однародиле!

"Истинског плурализма у држави има све мање, док сви гледају да заузму страну која побјеђује. Препуцавања на највишим нивоима се углавном воде око тривијалних ствари, док се сигурност грађана, њихов бољитак и економски раст стављају са стране"

Elvir Padalović / 25. јануар 2020


Према Индексу демократије магазина „Економист” за 2019. годину, Босна и Херцеговина налази се на 102. мјесту и спада у тзв. „хибридне режиме”. У претходним годинама, БиХ је такође сврставана у ову категорију.

Хибридни режими се препознају по томе што их одликују честе изборне нерегуларности и редован притисак владајућих структура на опозицију. У таквим државама постоје озбиљне мањкавости у политичкој култури, функционисању владе као и у политичком учешћу грађана. Владавина права је веома слаба, а корупција је са друге стране веома распрострањена. Судство није независно, притисак на новинаре је свакодневица, а цивилно друштво постоји у измаглици.

Са Дејаном Лучком из Бањалучког центра за људска права разговарамо о свим сегментима који су анализирани у Економисту, по категоријама. 

Дејане, једна од анализираних категорија овог Индекса јесу избори - камен темељац сваке демократије, како би ти коментарисао овај сегмент у БиХ?

Босна и Херцеговина при изборима за Предсједништво БиХ и делегирању за Дом народ Парламентарне скупштине БиХ дискриминише све своје грађане. Европски суд за људска права је у познатом случају Сејдић и Финци против БиХ, а касније и у случајевима Зорнић против БиХ, Пилав против БиХ и Шлаку против БиХ констатовао да је изборни систем у БиХ дискриминаторски и за конститутивне народе и за националне мањине и за оне који се не изјашњавају национално. Иако политичари често обећавају рјешење овог проблема, до сада није направљен помак у елиминацији те дискриминације, а Савјет Европе константно упозорава власти да се она мора уклонити. 

Имамо и једну локалну заједницу гдје нема избора уопште....

Да, избори у Мостару се практично и не одржавају и Изборни закон никако не доживљава суштинске промјене, а да је Европски суд за људска права недавно донио и пресуду у случају Баралија против БиХ у којој је наложио БиХ да допуни неопходне законе и омогући демократске изборе у Мостару, јасно нам је да је дискриминација у изборном систему константа која се не мијења.Уз то, постоје и озбиљне индиције да се при изборним кампањама и изборима дешавају велике нерегуларности, а те индиције се од надлежних институција скоро и не испитују. Исто тако, у самом изборном процесу дешавају се различита етикетирања, а неријетко и проскрибовање одређених појединаца, странака или политика, а надлежни органи се праве као да се то дешава у Танзанији, а не пред њиховим носом. 

Када је у питању функционисање власти у БиХ, ту смо добили најгору оцјену, јер власти на државном нивоу није ни било....

Тако је. Видљиво је да постоји мањак консензуса и договора међу владајућим политичарима за спровођење реформи у многим областима, што кочи било какав напредак.  У првом плану су увијек етничке размирице и приче којима се штите национални интереси, док је економски напредак и бољи живот грађана у другом плану. Иако комунизма и једнопартијства више нема, држава је главни послодавац, а кадровска политика која се води у странкама често је референца више за добијање посла у јавном сектору, при чему се изигравају прописи или се и сами прописи кроје према одређеним интересима. Тако добијамо легалност, али не и легитимност. Ово БиХ чини практично државом партија. Ту више није у питању, као некада, једна партија, већ више њих, са сличним назорима и обрасцима дјеловања, које држе различите нивое власти, и у складу са тим, остварују своје интересе. 

Како је у том свему тешко задржати различитост мишљења, увјерења и слично?

Истинског плурализма у држави има све мање, док сви гледају да заузму страну која побјеђује. Препуцавања на највишим нивоима се углавном воде око тривијалних ствари, док се сигурност грађана, њихов бољитак и економски раст стављају са стране. Политичке елите све више постају однарођене елите, а грађани, односно народ, само гласачка машинерија, која осим гласа који даје на изборима, има веома мало или нимало утицаја на развој друштва.

Још један веома битан сегмент анализе Економиста тиче се владавине права и уопште права у овој земљи. Да ли постоји владавина права у овој земљи?

Постоји, али са великим празнинама и злоупотребама права.  Упркос многим де иуре датим правима и законским рјешењима која пружају одређена права грађанима, у БиХ се де фацто та права крше. Иако постоје међународни стандарди и добре праксе, које су понекада и законски нормиране у БиХ, оне често остају само мртво слово на папиру и непримјењене у пракси. Грађани се суочавају са великим мањкавостима система, различитим препрекама и баријерама у области владавине права, а БиХ веома мало ради на томе да у стварности уклони те препреке и баријере. 

Али спомињали смо да држава не поштује одлуке високих судских институција, попут Европског суда за људска права... зар то није довољан показатељ гдје ми живимо?

Нажалост, држава не поштује ни прописе које је сама донијела, институције не поштују међународне стандарде које су дужне поштовати а право у БиХ се често схвата као фактор који се примјењује само када одговара одређеним личним или групним интересима, а када одређене ствари у неком пропису не одговарају појединцу или одређеној групи, онда се налазе начини да се тај пропис заобиђе или промијени. Судство у БиХ је на клецавим ногама и не превише ефикасно, док постоји одређен степен корупције и зависности од извршне власти. Скандали постају свакодневица, а одговорност се ријетко преузима. Грађани немају повјерење у правосудне органе, јер сматрају да су они под утицајем друге гране власти, странака, бизнисмена или некога четвртог. Девалвирање осјећаја да се у БиХ може добити праведна пресуда у било ком поступку (грађанском, кривичном или управном) довела је до тога да све мање људи сматра да је судска власт независна. Поред тога, интитуције које би требало да систем држе на окупу и да чине оклоп правне државе, тешко су разграђене, а често и намјерно неизграђене и у доста случајева представљају приватне установе високих кругова и појединаца, а не службе грађана.  

Цијелу претпрошлу годину анализирали смо стање људских права у БиХ, права на слободно изражавање, на слободу окупљања, у контексту свакодневних протеста „Правде за Давида“ у Бањалуци, некако то је била доминантна тема и прошле године...

Људска права у БиХ су у стању подијељености између оног што је прописано у уставима, законима и међународним конвенцијама и оног што се примјењује у пракси. Дискрепанција између стања де иуре и оног де фацто је константа у односу државе према људским правима. Тако нпр. полиција има законску могућност да лице лиши слободе, али и обавезу да према лицима лишеним слободе поступа човјечно и с поштовањем урођеног достојанства људске личности. Међутим, службеници неријетко „заборављају” да поступају у складу са правним стандардима људских права при лишавању слободе и сваки нелегитиман поступак правдају законским овлашћењима. Такође, БиХ има прописану слободу изражавања, а грађани ипак добијају прекршајне пријаве због критике рада јавних службеника. Исто тако, слобода окупљања је заштићена домаћим законима и међународним стандардима, али се често крши. Овакви и слични случајеви се дешавају континуирано у цијелој БиХ.

Гдје су у свему томе грађани ове земље? 

Они тешко своје повјерење поклањају институцијама и државним организацијама, али се, у већини случајева, ријетко и буне против њиховог рада. Генерално су незаинтересовани за веће ангажовање у друштву око себе, а уз то не разумију најбоље ни процесе који се дешавају око њих. Дакле, партиципација народа у систему, која је битан елемент демократије, и која треба бити коректив лоше власти која чини нелегалне и нелегитимне ствари, код већине грађана не игра велику улогу. То значи да они који примјењују прописе не треба да страхују од народне санкције, јер се ријетко деси да  се због непоштовања права, грађани побуне, док на изборе грађани већински и не излазе. Људи у већини ћуте на све лоше појаве, док се полако појединац у БиХ своди на појединца-поданика, при чему појединац-грађанин нестаје. У таквој ситуацији једини који имају корист од таквог чињења су они који су институције ставили у службу одређених уских интереса, јер не страхују за било какве санкције за свој (не)рад. 

У таквој ситуацији тешко да можемо говорити о некој демократичности...

Она се у друштву у БиХ доживљава архаично, односно као испуњавање жеља оних који имају већинску подршку и који су у већини, без гледања у потребе, жеље и права оних који су у мањини. То се преноси и на саму интеракцију грађана, те уколико се нечије мишљење и стварање не поклапа са мишљењем већине, то мишљење и они који га заступају често се стављају на стуб срама, а остали грађани онда својевољно учествују у јавној порузи и таквим обрасцима понашања. Грађани, а поготово млађи дио популације, политику, друштвени ангажман и демократску свијест схватају само као борбу за власт „великих” и сматрају да је боље да буду искључени из процеса, јер сматрају да немају никакву могућност утицаја. Уз то, све раширенија апатија само доприноси незаинтересованости и искључивању из друштвених и демократских процеса све већег броја грађана.  У БиХ није дошло до конкретне промјене свијести, те се још увијек, у односима међу грађанима, у односима између институција, као и у односима између грађана и институција живи по старим полутоталитарним обрасцима.

Једно од основних људских права јесте право на слободу изражавања и слободу медија, како видиш медијску слику БиХ данас?

У БиХ постоји и константан политички притисак на новинаре, као и њихово застрашивање. Вербални напади су свакодневица, а дешавају се чак и физички напади на медијске раднике. У јавности се често појављују случајеви који се односе на застрашивање и пријетње упућене новинарима, вербалне и физичке нападе, хаковање интернет страница, политички, институционални и економски притисак и клевете. Поред тога, и грађанима се ограничава слобода изражавања, па су одређене особе због јавног изражавања својих ставова трпјеле посљедице на пословима, као и у јавним институцијама. Власти нису осигурале довољну заштиту новинара и одговарајућу примјену прописа као одговор на случајеве пријетњи новинарима, а политичка неутралност и реформа јавног радиотелевизијског система није спроведена. 

Је ли за тебе изненађење што смо на самом дну?

Гледајући све горе набројано и назначено, јасно је зашто је БиХ на статусу „хибридни режим” већ више година уназад, као и зашто се налази на зачељу Индекса демократије, не само када су у питању државе Западног Балкана, него када су у питању све модерне демократске државе у свијету.
 

 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.