Дејан Лучка: Шамар неспособним властима у БиХ!

Редови на граничним прелазима БиХ и Србије и много возила која иду ка Београду.

Dejan Lučka / 28. март 2021

Не, није у питању европска фудбалска утакмица бившег шампиона Европе, нити је у питању велики концерт неке од свјетских музичких звијезда.

У питању је, вјеровали или не, вакцинација грађана! Власти у Србији су одлучиле да омогуће страним држављанима вакцинацију без претходне најаве.

Ова пракса је била присутна и раније, са пријавом, а онда је једно вријеме обустављена, да би прије пар дана поново ушла у општу примјену. Србија очигледно има вакцина много више него што има својих грађана заинтересованих да је приме.

Па и да их дијели комшијама. Дакле, све се може кад се хоће и зна. Па и то да се набаве те фамозне вакцине. Иако власти у БиХ на свим нивоима увјеравају грађане да раде добар посао, у стварности је ситуација тотално другачија.

Кратко речено, све владе у БиХ су се показале неспособним да заштите здравље грађана и набаве вакцине. Уз то, мали број вакцина који је добијен, добијан је више срећом, а не као резултат великог залагања политичара.

„БИХ НЕ ЗАОСТАЈЕ”

Ако сте мислили да су набавка респиратора у Федерацији БиХ или различите малверзације око набавке медицинске опреме у Републици Српској врхунац безобразности и неспособности власти у БиХ у доба пандемије, преварили сте се. Као шлаг на торту је дошло то да, поред тога што нису били способни да набаве вакцине, представници власти имају и константне извлакуше да су их странци завлачили и изневјерили и осионо развлачење мозга грађанима са изјавама да „БиХ не заостаје у процесу имунизације становништва за осталим државама Западног Балкана” или да је „БиХ ... набавци вакцина приступила административно и професионално”. Иако би подјела власти на различитим нивоима у БиХ требало да буде огроман плус за овакве ствари, у пракси су сви доживјели тотални фијаско.

Здравствени систем у БиХ је такав да је свако министарство здравља у БиХ могло да се исцима и да покуша да самостално набави вакцине, што значи да су власти у два ентитета,

Дистрикту Брчко и десет кантона у Федерацији БиХ у ствари показале апсолутну неспособност да раде свој посао.

Таква подјела власти и територије лако је могла да се искористи да сваки дио набави, својим каналима, одређен број вакцина, и да тако покаже да властодршци знају радити свој посао и да су ето бољи у њему од других. Али не, ипак су показали да су, мање-више, сви исти, подједнако незаинтересовани и неспособни.

Невјероватно је да такви људи, који буквално не могу да заштите право на здравље својих грађана, сједе на позицијама на којима примају плате од наших пара, за њихов нерад и јавашлук. Поред свих прича о национализму, нетрепељивости између ентитета, подстицању мржење међу народима и убацивању клице идеји да су „они други” криви за све што не ваља, кристално је јасна само једна ствар. Све те ствари падају у воду, а на површину испливава то да сви народи у БиХ као своје предводнике имају опортунисте који су се дочепали функција а који не желе да раде свој посао, док им је највећи успјех када у своја министарства запосле рођаке, старлете и љубавнице/љубавнике са сумњивим дипломама и никаквим знањем.

Наравно, крај тог свега долази и то да политичари, различите институције и органи у БиХ прекорачују своја овлашћења, ствари раде противно уставима, законима и људским правима и често отворено први крше мјере које су доносили. Генерално, здравље грађана им није битно, па тако ни набавка вакцина. Кад већ грађани могу да је добију у сусједству, зашто би се они оптерећивали са тим. Као да је у питању карикатура неке монипајтоновске власти, а не она у XXИ вијеку. 

ПОЗИТИВНА ПРИЧА

Цјелокупна прича са вакцинацијом у Србији, поред хуманог аспекта, уједно је и највећа дипломатска побједа Србије уназад много година. Власти Србије, какве год оне биле у другим ситуацијама и приликама, лупиле су шамар политичарима у БиХ (али и у неким другим државама) и показале да је ипак све до јавашлука политичких квазиелита и њихове заинтересованости и способности

Ако грађани не могу код куће да се заштите, јер немају са чим, могу код комшије, који се на вријеме осигурао и набавио вакцине. Тиме се фактички Београд данас намеће као престоница југословенског дијела Балкана, да не кажем Западног Балкана, али и шире, што он по свом положају, историји и утицају свакако природно и јесте. Овакве ствари неминовно доводе и до смањења лоших осјећања и старе нетрпељивости у региону, јер данас можете чути само позитивне ствари о Србији из нпр. уста Сарајлија који су дошли на вакцинацију. Странци који су дошли у Србију из БиХ, Црне Горе, Сјеверне Македоније, Аустрије или Словачке махом поручују да су одушевљени организацијом у Београду, уз јавно изражавање захвалности за могућност вакцинације, истичући професионалност медицинара и гостољубивост на коју су наишли. А грађани Србије се напокон осјећају као неко ко се може поносити са нечим када се упореде резултати у остатку свијета, а да то нису спортски успјеси репрезентације или Новака Ђоковића.

ИПАК, НИЈЕ СВЕ ТАКО ДОБРО КАО ШТО СЕ ЧИНИ...

Међутим, уз све позитивне ствари, поставља се и огромно питање, а то је и да ли ће и даље да се вакцинише велики број грађана Србије или је овај број добровољних вакцинација зенит свега, па се прелази и на масовну вакцинацију странаца. Наиме, у претходном периоду примјетно је да све мањи број грађана у Србији жели да се вакцинише. За сада је у Србији обављено преко 2 200 000 вакцинација, а двије дозе је примило преко 900 000 људи, а стиче се утисак да се вакцинисао ко је желио, и да је остатак становништва скептичан у вези са имунизацијом.

Најбољи примјер за то су студенти, који би требало да буду најпрогресивнији дио друштва, а који су добили могућност да се вакцинишу по студентским поликлиникама. Међу њима је заинтересованост веома мала, те је већа вакцинација студента ван Београда изостала, а и у Београду су многи сумњичави по питању вакцинације. Неки чекају да виде „реакцију на вакцине код других”, други желе само једну врсту вакцина, што је њихово право, трећи се плаше утицаја вакцине на плодност, а четврти сматрају да није било довољно времена да се испитају дугорочна дејства вакцина.

Ту може да се крије и пораз српске политике, али не у оквиру саме набавке цјепива и вакцинације, него у оквиру подизања свијести грађана. Наиме, за сада не постоји већа кампања за вакцинацију грађана Србије, а антиваксери и поборници различитих теорија завјере имају значајну позорницу у јавности, док се сам предсједник државе још није јавно вакцинисао и тиме дао примјер осталим грађанима. Најављивао је то већ пар пута, па није јасно баш шта се чека. Јасно је, међутим, да би се за њиим повели и многи страначки активисти, којих је велики број у Србији, те би се тако поспјешио обухват вакцинације.

Ако се не крене у снажнију провакциналну кампању лако се може десити да се бројка вакцинације у Србији ускоро заустави, што никако не би било добро за успјех имунизације и стављање коронавируса под контролу. Уједно би то значило и даљи наставак ситуације у којем испашта здравље грађана, у коме се губе животи а економија дише вјештачким плућима. Уколико се то деси, питање је само колико народ може остати присебан у продужавању агоније са ЦОВИД-19 и свим мјерама које се доносе

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.