Дејан Атанацковић: Фестина ленте

Пре неки дан причам с пријатељем на улици и као у шали, а у ствари мртав озбиљан, питам шта ћемо ми с тим Београдом на води? Хоћемо ли да рушимо то кад отерамо ове лудаке с власти?

Dejan Atanacković / 25. октобар 2021

Foto: BUKA

 

Дан је леп, релативно ведар сред тмурног октобра, у току је протест против државног криминала, свеопштег и свепрожимајућег, у чију се част подиже и то бесправно изграђено чудовиште. Пред зградом-љуштуром отетих правосудних институција, окупило се свега петстотинак људи. Низ Немањину пуца поглед: од зјапећих рушевина деведесетих, све до савремених неорадикалских рушевина памети које самом својом идиотском гломазношћу утискују у ткиво града своју нарастајућу нихилистичку суштину.

И онда се некако неминовно намеће питање: постоји ли више Београд? Тачније, да ли је могуће истовремено постојање Београда, историјског и истинског града, и тога што се зове Београд на води? Нису ли то две чињенице које се неминовно искључују и узајамно поништавају? Не би ли Београд на води био могућ, цео град прима у себе његову затровану срж. Тај лажни град, аланфордовска фасада диктаторовог лажног сна о лажном напретку, може да постоји само када се правом Београду потпуно одузме стварност. Глупи паразит који убија измрцвареног домаћина; надгробни споменик граду и држави у чију су глупу суштину уткане хиљаде умрлих од заражавања, бахатости или ватреног оружја; споменик организованом криминалу од чијег одвратног бујања гадљиво скрећемо поглед; страшно место које није могло да почне да постоји без макар једног ритуалног убиства.

Метастазе расту свуда: опустошени Трг републике, зградурине у подножју Калемегдана, десетине историјских београдских здања срушених зарад похлепе режимских перача пара. Планирана линија бесмисленог метроа која повезује ништа ни са чим бахато прети да нам затрује и укине воду за пиће, опустоши джепове и баци државу у вековно дужничко ропство. Грађевински отпад Београда на води већ је прогутао хектаре здраве шуме.

Стиче се утисак да је тај криминални грађевински подухват за грађане већ одавно изгубљена битка, као једна исувише очигледна срамота, а навикли смо овде, исувише навикли, да живимо са очигледним срамотама. Али није ли тренутак да се детаљније размисли о стварима које остају као материјално наслеђе зла, и шта с њима чинити? Верујем да би многи грађани били пробуђени из вишегодишње апатије када би се, сем константног указивања на очевидну штету, понудила решења за њено исправљање. Укључујући и врло драстична решења.

Ма не, каже онај мој пријатељ, превише би то било скупо рушити, милијарде су у питању.

И поквари ми дан. Гледао сам недавно снимак на Јутјубу како Кинези истовремено руше 20 својих зградурина за 20 секунди и од тада замишљам какав би то овде спектакл био, из којих све углова би то требало снимити, са земље и из ваздуха. Да не говорим о предивном парку дуж реке који би могао да никне на свим тим крхотинама.

Не, није ми уопште забавно ово што пишем. Одвратно ми је и да мислим о Београду на води, па чак и о његовом паду. Реч је о излажењу на крај са депримирајућим насиљем једног режима коме се мора стати на пут, тако што се ствари рашчишћавају плански и потпуно, рушењем безакоња, забраном рада криминалних удружења, затворским казнама. Рећи одлучно не мучном суживоту са наслеђем зла први је корак ка ослобађању.

Ако желимо да друштво искорачи из глиба, многа ће рушења и симболичка и стварна бити неопходна. Као алтернатива, нечему се, уместо рушења, а ради неопходног очувања сећања на једно болесно време напросто може коренито изменити функција, као вишеструко образовни чин.

Мој саговорник предлаже да се, рецимо, понека зграда Београда на води намењена вулгарно луксузним становима преиначи у хотеле за бескућнике или избеглице, људе којима су деценије организованих неправди одузеле основна материјална средства и права на пристојан живот.

А што се пара тиче, верујем да би се снашли. Мислим, за рушење. Већ би сама фотогеничност догађаја обезбедила део средстава. Продаја улазница за ексклузивна гледалишта са новобеоградске стране, посебне ложе за селфије, права на телевизијски пренос, рекламе... Може и концерт пред рушење, или још боље уз рушење. Ма дивота. Замислите један велики симфонијски оркестар, иза чијих се леђа, са друге стране реке, на врхунцу Пертове Фестина ленте, тачно после оне дивне напете тишине, стропоштава напредњачки бесмисао и претвара у прах.

Добро, нећу више.

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.