ДЕЈАН АНДРИЋ И МАРКО ДУКИЋ: Невид театар 10 година без свог простора, а доноси радост дјеци широм БиХ!

Ово је прича о “Принцези Златки у краљевству боја”, али и о њеном идејном творцу Марку Дукићу, који заједно са Дејаном Андрићем чини НЕВИД ТЕАТАР.

Sara Velaga / 30. јул 2019

Била једном једна принцеза. Звала се Златка и живјела у Жутом краљевству. Имала је љутог оца, који је од ње очекивао да се уда, и то за жутог принца. Друге боје нису долазиле у обзир. Али њена знатижеља је побиједила и тако се задесила у  другим шареним краљевствима, откривајући љепоту другачијег.

 

Ово је прича о “Принцези Златки у краљевству боја”, али и о њеном идејном творцу Марку Дукићу, који заједно са Дејаном Андрићем чини НЕВИД ТЕАТАР. Управо су они главни и одговорни кривци због којих је култура “добила ноге” и обишла читаву БиХ. Кроз пројекат „Образовање кроз игру“, који се проводи у оквиру УН-овог пројекта: „Дијалог за будућност: Промовисање друштвене кохезије и разноликости у БиХ“, Дејан и Марко успјешно су реализовали низ активности. Круна свега била је поменута представа.

Обишли су 11 градова: Мостар, Тузлу, Усору, Добој, Травник, Бугојно, Кисељак, Крешево, Источно Сарајево, Сарајево и Бањалуку, у којима су изводили представу и организовали драмске интерактивне радионице за дјецу, као и предавања за све заинтересоване, али и издавање брошуре о методологији рада са дјецом. Тиме су омогућили радост театра широм БиХ, што је нарочито важно у мањим мјестима, којима недостаје културних садржаја. На овај начин, НЕВИД ТЕАТАР доприноси децентрализацији културе, како кроз овај пројекат, тако и кроз раније, као што је представа ЧУДЕСНИ КОНТИНЕНТИ. Свјесни тога да много дјеце из мањих мјеста никада није посјетило веће бх. градове, кроз игру, боје и смијех повезали су мање средине са већим и приближили дјеци оно што чини богатство њихове земље. А управо је то суштина ОБРАЗОВАЊА КРОЗ ИГРУ. Да анимира и образује истовремено.

Текст за представу „Принцеза Златка у краљевству боја“ настао је по мотивима из награђених драмских текстова на конкурсу одржаном прије пар мјесеци. Ријеч је о радовима „Благо испод крова“ Саре Велага из Јајца, „Гдје је нестала љепота“ Милице Малешевић из Бањалуке и „Домовином мојом“ Недима Пуриша из Зенице. Марко Дукић је кориштењем мотива из наведених прича написао и режирао представу, у којој заједно са Дејаном Андрићем и Мајом Вујановић и глуми.

О утисцима након финалног извођења у Бањалуци, али и о самом пројекту и култури уопште, Марко и Дејан говорили су за БУКУ:

Какви су утисци након турнеје по БиХ, закључно са извођењем у Бањалуци, какве су биле реакције дјеце?

МАРКО: Без обзира на то гдје смо играли, људи су били одушевљени. Реаговали су и на текст, и на игру, и на поруку коју представа шаље. Што је више публике било, то је љепша игра била. Било је разиграније, љепше, остајали су послије изведбе и дотакло их је. Људи су се смијали, одрасли су читали своје поруке, дјеца своје. Било је чак и суза.

Колико сте задовољни учинком радионица и чиме сте се заправо бавили током њих?

ДЕЈАН: Концепт је био такав да у сваком граду у којем смо гостовали урадимо 6 радионица, односно по двије идентичне за исти узраст дјеце. Групе су биле за дјецу од 3 до 5 година, од 6 до 8 и од 9 до 11. Користећи основне технике у раду са дјецом, пантомиму, замишљена путовања и учење кроз игру, циљ нам је био да стечено искуствено знање преиспитују, продубљују, усавршавају. Овим желимо и подићи свијест образовног система, да би се на тај начин могао учити било који предмет. И да би то било много продуктивније.

Пројекат није још увијек завршен, шта су планови даље, како са представом, тако и уопште?

МАРКО: Са овом представом ћемо се пријавити на фестивале и гледати да на неки начин у наредном периоду обиђемо још више градова. Ово је првенствено представа за дјецу, па би било најбоље да се у склопу наставе одвија, како би што више дјеце дошло.

Вратимо се на сам конкурс за драмске текстове. Колико сте задовољни самим исходом, пристиглим радовима, али и одзивом уопште? Колико је захтјевно теби Марко било направити дјело на темељу тога?

МАРКО: Био је велики изазов спојити све то, јер је проблем недовољно сужено поље о којем су сви писали. Јајце има озбиљну причу, озбиљан текст Саре, Милицин има тај аспект путописног по Бањалуци. А Недим је имао набрајање различитих градова. То је опет било нека подлога да истражујем даље и створим нешто занимљиво за игру. Нисам желио никакве националистичке конотације, па сам и при склапању боја ишао на неке универзалне симболе, као што је Бања Лука - Зелено краљевство, због Врбаса.

ДЕЈАН: Говорећи о самом конкурсу и пријавама, морам нагласити првенствено да смо имали сјајну медијску покривеност. Ступили смо у контакт са свим академијама и факултетима на нивоу БиХ и скоро у свим је објављен позив за радове. За конкурс су чули на нивоу БиХ, а на крају смо имали 11 пријава из 10 градова и општина. Али искрено мислим да је ово стварно стање младих који пишу. Пројекат је био направљен ради њих, који су стално изложени проблемима образовног система. Имали су прилику да пишу о томе, као и о културној разноликости, која је уједно и тема представе.

Мотиви јесу били дјечији и представа јесте дјечија, али некако се неминовно намеће паралела између жутог краљевства, патријархалног оца и слике образовног система у БиХ. Колико вам је, заправо, тема усмјерена и ка одраслима и да ли би овај пројекат икад заживио да сте чекали на подршку институција?

МАРКО: Сумњам да бисмо добили подршку за овакву врсту пројекта. А с друге стране, не бисмо могли добити таква средства, јер просто смо увијек ограничени. Ми бисмо вјероватно опет радили ту тематику, а да ли би подржана била, не вјерујем. Нама је идеја заједништва и боја блиска, јер путујемо и имамо осјећај блискости са свима. Просто тако и сам позоришни свијет функционише. Ствар је у томе што креативност иде из ограничења. Врло смо били ограничени темом, мотивима. И отуда и те неке карактеристике краља. Ишли смо из глупог, као што иначе иду предрасуде због необразованости. А што се подршке тиче, можда нам је ово отворило врата у сарадњи са страним донаторима.

У друштвеном контексту онога што данас живимо, како би принцеза Златка уопште могла да промијени наше друштво, које такођер не излази из оквира „своје боје“ и да порадимо на побољшању положаја културе, али и међусобног разумијевања и прихватања?

МАРКО: Повукао бих паралелу са Иваном Брлић Мажуранић. Колико су посебни људи посебни од рођења до краја. Она је писала, кретала се и дјеловала као ванвременска жена. На тај неки начин сам доживио и Принцезу Златку која је природно ванвременска. Она је особа планете. И осјетила је дубоко у себи да није то то. Да је то све превише ограничено и да је она просто слободног духа. И онда из њене природе иде то откривање свега новог. Само се слажу коцкице, гдје она даље схвата да је богатство у бојама и шароликости.

Мислите ли да би био хепи енд да је контекст представе био у БиХ, са патријархалним оцем?

МАРКО: Нашао бих га. Морао би бити. Представа је у шареном.

ДЕЈАН: Суштина је била управо у томе да буде срећни крај, јер су дјеца код нас константно изложена тим етничким подјелама, тензијама, плашењем, дискриминацијом...и то се види и у тексту Саре. Константно је. Образовни систем је ужас. Уджбенике пишу људи који нису дошли у додир са педагогијом. Говорим на темељу искуства која су причали људи. Циљ је да дјеца од малих ногу заволе земљу у којој живе. Ова земља је прелијепа, а тај наш систем је у потпуности разрушен на републичком, кантоналном и другим нивоима. Ми живимо у земљи са 14 министарстава која се баве образовањем, са више од 30 различитих закона о образовању и три државне агенције које се на разним нивоима баве образовањем. О чему причати даље? Кроз овај пројекат желимо да покушамо да анимирано јавност. Али то је борба са вјетрењачама.

Трагом ове приче, мислите ли да је умјетност оријентисана ка дјеци уопште ангажована?

ДЕЈАН: Не. Да не буде препотентно, али ми једини радимо овакве ствари у смислу ангажованог позоришта. Могли смо задовољити форму децентрализације да смо обишли само 3 општине. Али смо радили 30 у 3 године. Просто, за иста средства смо могли другачије испунити форму, али то није поента. Нама је у  интересу да што више дјеце види представу. Доживи позориште.

МАРКО: Не. И то није само ствар овог пројекта. Ми смо и са ЧУДЕСНИМ КОНТИНЕНТИМА ишли и обилазили градове. Желимо да радимо на децентрализацији културе, као што смо то радили у РС-у. На тај начин желимо да радимо децентрализацију БиХ. Идемо у мања мјеста, гдје дјеца немају прилику да виде нешто. Има мјеста гдје дјеца до средње школе не виде позориште, а ако га не виде дотад, питање је хоће ли и касније. Притом смо једино позориште које нема запослене. Немамо простора. А награђивани смо. На лијеп начин развијамо љубав према позоришту и приближавамо дјеци ту идеју културе. На тај начин да просто преко нас иду и у друга позоришта. Нема ту сујете.

На који начин уопште реализујете све то, с обзиром да деценију постојања НЕВИД ТЕАТРА дочекујете без простора?

ДЕЈАН: Све што смо реализовали било је уз помоћ пријатеља. Сад смо радили уз техничку подршку Бањалучког Студентског позоришта и плесног студија “Цитy Јазз”. А Градско позориште Јазавац у Бањалуци нам је било значајно у повећавању медијске видљивости. Управо таква сарадња треба да постоји између позоришта.

МАРКО: Ми сваки пут дамо до знања гдје смо радили и уз чију подршку. Истина је да немамо простора. Пола пројеката је настало у стану. А не би се рекло. Све нам је у становима, заузимајући приватни простор.

ДЕЈАН: Ми доказујемо да се може направити квалитетна ствар у стану, али то није начин. Послије ове представе читава костимографија ће бити у мом стану. Ми и даље говоримо о НЕВИД ТЕАТРУ, који пуни 10 година, а нема свој простор?

 

ФОТО: Далибор Даниловић/Невид театар


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.