Чујемо иза зидова ударце, плач, псовке, видимо претучене жене и окрећемо главу на другу страну

У РС пораст броја случајева насиља у породици...

Maja Isović Dobrijević / 13. август 2020

Foto: Ilustracija

 

Посљедњих десетак дана свједочили смо страшним сценама породичног насиља. Једну жену из Лакташа супруг је запалио бензином и она је усљед задобијених рана преминула, а другу жену из Прњавора супруг је сатима тукао у стану. Фотографије злостављане жене шокирале су јавност. Прва половина ове године донијела је повећање броја случајева породичног насиља за скоро 3 одсто у односу на прошлу годину, а из невладиних организација које се баве заштитом људских права истичу да су жене и даље рањиве у бх. друштву.

Према подацима Министарства унутрашњих послова Републике Српске, у периоду од јануара до јула 2020. године евидентирано је 664 пријављених случајева насиља у породици или породичној заједници, што је за 2,9% више у односу на исти период 2019. године.

“Од укупног броја случајева пријављено је: 370 кривичних дјела (више за 68,9% у односу на исти период 2019. године), 191 прекршај (мање за 41%) и за 103 случаја достављени су извјештаји окружним јавним тужилаштвима на одлучивање а у складу са Законом о заштити од насиља у породици или породичној заједници (више за 1%). Разлог за овако значајно повећање броја кривичних дјела, односно, смањење броја прекршаја јесте у измјенама Закона о заштити од насиља у породици и породичној заједници које су ступиле на снагу 1. маја 2020. године. По којима се укидају прекршаји, односно, свако насиље се третира као кривично дјело”, рекли су за БУКУ из МУП-а.

Истичу да су најчешћи облици насиља у породици: физичко (47,6%), психичко (34,8%), угрожавање спокојства (5,4%), економско (0,8%), те у 11,1% случајева комбинација напријед наведених облика насиља. Као жртве насиља у породици евидентиране су 295 жена над којима су починиоци били мужеви (више за 2,8% у односу на исти период 2019. године) и 62 жене ванбрачне партнерке које су биле жртве ванбрачних партнера (више за 44,2% у односу на исти период 2019).

 

Фото: Подаци Окружног јавног тужилаштва Бањалука о насиљу у породици

 

Александра Петрић, извршна директорица Фондације Удружене жене Бањалука каже да тешки случајеви кривичног дјела насиља у породици указују да насиље према женама још увијек није препознато као озбиљан друштвени  и јавни проблем, иако су запријећене казне веома високе и законом предвиђени хитни механизми заштите.  

“Жене које изложене насиљу су још увијек стигматизиране и наилазе на ћутање или закашњеле реакције како институција тако и особа у ширем и ближем окружењу. Уколико не добију адекватну помоћ и подршку оклијевају да пријаве поновљено насиље јер се плаше још интензивнијег насиља будући да починиоци насиља веома ријетко буду санкционисани. Жене које су изложене насиљу у породици требају континуирану подршку и помоћ, разумијевање професионалаца који раде у субјектима заштите од насиља у породици као што су полиција, центри за социјални рад, здравствене установе и правосуђе. Недопустиво је да се код починилаца насиља који су повратници у вршењу овог дјела не примјењују строге мјере и санкције. Тиме се потврђује стереотипна слика о насиљу у породици као приватном проблем жене која му је изложена, коју починилац насиља третира као своје приватно власништво са којим може да чини шта год пожели”, рекла је за БУКУ Александра Петрић.

Она сматра да су грађани и грађанке свјесни насиља према женама, али да и даље мисле да је то приватни проблем у који се не желе мјешати.

“Сматрам да је то погрешно, јер смо одговорни уколико не пријавимо насиље институцијама и не заштитимо жене које су му изложене, а које виђамо на улици, у комшилуку, на радном мјесту, свуда око нас. Чујемо иза зидова ударце, плач, псовке, видимо претучене жене и окрећемо главу на другу страну. Све док нам се не деси у властитом дому, нашој пријатељици, мајци, сестри, тад нам постаје блиско и опасно, али многи ни тада не пријављују насиље, већ се дистанцирају од проблема и мисле да ће се већ некако ријешити сам од себе. Нажалост, насиље према женама никада не престаје само од себе и потребно је да га сви схватимо озбиљно, да разумијемо да је оно посљедица нашег нереаговања”, појашњава Александра и додаје да жене које су изложене насиљу требају подршку и помоћ, јер живе у страху, под свакодневним притисцима, уцјенама и веома често не могу саме пријавити насиље јер се плаше да ће изгубити дјецу, бити избачене на улицу и да неће имати никога уз себе.

“Системски одговор на насиље према женама указује на бројне пропусте и потребно је унаприједити превенцију кроз редовно образовање, широку доступност информација о правима на заштиту и помоћ за жене које су изложене насиљу, омогућити досљедну примјену Закона о заштити од насиља у породици и Кривичног законика који јасно прописују мјере и санкције. Недопустиво је да годинама имамо веома благу казнену политику судова према починиоцима насиља у породици који се углавном осуђују на условне казне, па чак и повратници у вршењу насиља, а веома ријетко на минималне казне затвора па чак и у тешким случајевима насиља у породици. Проблем је и недовољна контрола посједовања оружја што је такође директно везано за насиље у породици јер починиоци насиља који држе оружје у кући држе жртве у константном страху”, истиче Алекдандра.

ПОРОДИЧНО НАСИЉЕ МОЖЕ СЕ ДЕСИТИ У СВАКОМ ДОМУ

Александра напомиње да морамо бити свјесни да се породично насиље може десити у сваком дому.

“Морамо да схватимо да не постоје разлози због којих било која жена, дјевојка или дјевојчица треба да буде изложена насиљу, као и да не постоји оправдање за насиље које починиоци насиља врше према женама у својој породици. То је свакако први корак. Случајеви екстремног насиља у којима жена буде убијена од стране насилника узнемире јавност и веома често им предходи дуготрајно насиље на које није било адекватне реакције институција и околине. Стога свако од нас треба да позове полицију и пријави насиље када дође до сазнања да се оно дешава, да понуди помоћ и информације о доступним сервисима правне и психосоцијалне помоћи које пружају невладине организације. СОС телефони 1264 за Републику Српску и 1265 за Федерацију БиХ су доступни свакодневно 24 сата не само за жене које су изложене насиљу, већ и грађане и грађанке којима су потребне информације како помоћи жртвама насиља”, каже нам наша саговорница.

 

 

Александра додаје да насиље у породици оставља трајне и озбиљне посљедице на све њене чланове а дјеца су веома рањива јер му често свједоче, па и сама бивају изложена насиљу, те им је потребна посебна подршка и заштита.

“Дјеца која су изложена насиљу или га виде у свом дому се често повлаче у себе, развијају снажан осјећај кривице, имају развојне потешкоће, проблеме у социјализацији, учењу, у каснијој доби имају потешкоће у остваривању емотивних веза и друге проблеме. Важно им је омогућити процес опоравка од насиља уз квалитетну психолошку и социјалну подршку и помоћ, како би имали прилику да наставе са нормалним животом слободним од насиља и злостављања”, каже Петрић А.

Мирјана Ћускић из Хелсиншког одбора за људска права из Бијељине каже да смо протеклих дана могли свједочити случајевима бруталног насиља и трагичних исхода. Она додаје да нам и бројни други примјери и видови насиља о којима се у јавности мало говори или пише говоре да су жене у босанскохерцеговачком друштву још увијек једна од најрањивијих, маргинализованих група.

“Иако су ратификација међународних докумената и чланство у међународним организацијама Босну и Херцеговину обавезали да дефинише и усвоји додатне мјере које ће унаприједити заштиту људских права жена, на личном, професионалном и институционалном плану, жене су у пракси суочене са бројним облицима насиља, који неријетко доводе до секундарне виктимизације и трагичних, смртних исхода као ескалације истих”, каже за БУКУ Мирјаха Ћускић.

Мирјана напомиње да у БиХ постоји општи тренд друштвеног игнорисања свих појава и проблема који се не тичу нас самих, стога, проблем насиља над женама, од стране већине, није препознат као битно, приоритетно питање, на чијем рјешавању сви заједно, као друштво, треба ефикасно да радимо. Додаје да су свакодневној интеракцији, дискриминација, стигматизација и насиље над женама доминантни обрасци понашања, што додатно говори у прилог томе да нисмо довољно свјесни коју опасност за цјелокупно друштво са собом носи насиље генерално.

“Друштво у којем живимо још увијек је изазито традиционално и почива на различитим предрасудама како о насиљу треба да се ћути и трпи зарад ‘мира у кући’. Институције система које су надлежне за процесуирање и санкционисање случајева насиља, с друге стране, до сада такође нису развиле адекватну праксу санкционисања и обично су у питању новчане или условне казне, што жртвама насиља не улива довољно повјерења да уђу у закониту борбу против насилника. Када се у обзир узму и осјећај срама и кривице, неповјерење и страх због економске зависности од починиоца, сасвим је јасно зашто је тако. Друштво мора подијелити овакав терет са жртвама и охрабрити их да пријаве насиље  говоре о томе, како бисмо у будућности створили сигуран и недискриминаторски друштвени простор у коме нема насиља над било ким”, истиче Мирјана.

Наша саговорница нам каже да цивилно друштво, али и медији, имају веома значајну улогу о јачању друштвене свијести о овом проблему, као и у подстицању жртава да пријаве насиље у породици, и пружању јане подршке и заштите од насилника.

“Сви заједнички морамо радити на оснаживању и сензибилизацији кључних актера на локалном нивоу, мислећи притом на оне које имају директан утицај на рјешавање ових проблема, а то су полиција, здравствени и социјални радници, образовне и правосудне институције, као и локалне управе и медији, чије постојеће капацитете за спровођење антидискриминационих политика и за препознавање дискриминације на локалном нивоу треба унаприједити и побољшати”, појашњава Мирјана.

Она додаје се се врло често у јавном дискурсу занемарује чињеница да у породичном насиљу са собом велики терет и насиље трпе и дјеца.
“Породично насиље оставља дугорочне последице на развој дјетета, те оно, у таквим околностима, развија анксиозне и депресивне симптоме, али и агресивна осјећања према члану породице који врши насиље. Према одређеним истраживањима, дјеца нису у могућности да развијају адекватне социјалне односе, те често и сами постају насилници и пробјегавању вршењу агресивног међувршњачког насиља. Зато је важно да у нашем друштву постоји добар систем подршке, јер насиље није само индивидуални, него и важан друштвени проблем. Жртве треба континуирано на различите начине охрабривати да се не устручавају да траже помоћ, како би са што мање последица, заједно са дјецом, изашли из зачараног круга насиља”, каже нам Мирјана.

ПАНДЕМИЈА И ПОРОДИЧНО НАСИЉЕ

Мирјана Ћускић каже да је вријеме пандемије ЦОВИД-19 и рестриктивних мјера у виду изолације и карантина наметнуло тему адекватног одржавања менталног здравља као једну од приоритетнијих.

“Ипак, у други план смо ставили чињеницу да одређене друштвене групе и у регуларним животним условима живе у  различитим облицима физичке, психичке и друштвене изолације, а једна од њих су управо жртве породичног насиља. Због затварања јавних и других алтернативних простора, жртве су за вријеме пандемије биле принуђене више времена проводити са насилницима, што је неминовно  довело до повећања нивоа додатног стреса, страха, анксиозности,  самим тим учесталијег породичног насиља”, каже нам наша саговорница.

Александра Петрић каже да је пандемија коронавируса утицала на повећање броја породичног насиља, јер је дуготрајна изолација у дому повећала могућност контроле и притисака од стране починилаца насиља, а онемогућила жене које су му свакодневно изложене да потраже помоћ и заштиту.

“Многе жене су остале без посла или су послане на принудне неплаћене одморе, те су изгубиле приходе и економски су овисне су од партнера, што им је умањило шансе да нађу излаз из насиља којем су свакодневно изложене. Код нас још увијек не постоје јасни статистички показатељи или анализе  колико је пандемија утицала на пораст насиља према женама, нарочито насиља у породици, осим забиљеженог пораста броја позива на СОС телефоне и броја жена које се обраћају за правну и психолошку помоћ у наше сервисе, као и сервисе које воде друге организације које пружају помоћ и подршку женама. Вјерујем да ће се посљедице пандемије у овом сегмент тек осјетити у наредном период”, каже на крају за БУКУ Александра Петрић.


Бука препорука

Женска права

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.