ЧЕТВРТ ВИЈЕКА ОД КРАЈА РАТА У БИХ: Добили смо мир, али и потпуно нефункционалну државу!

За четврт вијека оптрчали смо пуни круг и вратили се тамо гдје смо били нетом по окончању рата. Каква нам је будућност у БиХ?!

Maja Isović Dobrijević / 21. новембар 2020

 

Данас се обиљежава 25. годишњица од потписивања Дејтонског мировног споразума, односно од Дана успостављања Општег оквирног споразума за мир. Дејтонски мировни споразум правни је акт споразумног карактера парафиран на војном аеродрому Рајт-Патерсон код Дејтона, у америчкој држави Охајо, да би се званично прекинуо рат у Босни и Херцеговини, који је трајао од 1992. до 1995. године. Споразум се нарочито бавио будућим управним и уставним уређењем Босне и Херцеговине.

Двадесет пет година послије, Дејтонски мировни споразум предмет је бројних политичких и научних расправа. Посљедњих година неки политичари у БиХ, међународни представници и поједине међународне институције указивали су на потребу ревизије Дејтонског споразума.

Новинарка Гордана Катана боји се да смо за четврт вијека оптрчали пуни круг и вратили се тамо гдје смо били нетом по окончању рата.

“Истина је да је велики дио БиХ обновљен након ратних разарања, али остали смо, кроз пљачкашку и токсичну приватизацију, без индустрије, радници, па и бивши ратници, данас су армија ‘сувишних’ на бироима рада. Чињеница је да, иако је више од 90 посто имовине враћено њиховим пријератним власницима, Анекс ВИИ није имплементиран и, нажалост, већина људи никада се неће вратити у своја пријератна пребивалишта. Творци етничког чишћења остварили су свој циљ, а нажалост, већина оног започетог у рату само је верификовано Мировним споразумом”, рекла је за БУКУ Катана.

Додаје да је очекивани напредак, у смислу економског просперитета, владавине права и успоставе истинског демократског друштва, када све збројимо, једва видљив.

“И то захваљујући етнонационалистичким странкама, којима су ‘њихови народи’ само монета за поткусуривање. Иза наводне бриге за националне интересе, скрива се само рад за властите интересе  политичког естаблишмента који се уз узак круг људи око себе енормно обогатио, уништио средњу класу, а БиХ довео до најсиромашније државе у Европи”, истиче она и додаје да је Дејтонски споразум збир компромиса зараћених страна у БиХ и наших сусједа, Хрватске и Србије, који су цртали мапе и подијелили БиХ.

“ОК, добили смо мир, али и потпуно нефункционалну државу у којој стално неко некога блокира. Имамо Устав који је државу развластио на рачун ентитета, а Федерацију БиХ на рачун кантона. Отуда једва да се мичемо с мјеста, отуда нисмо у стању већ годинама испунити ни минимум увјета за отварање преговора за чланство у Европској унији”, каже Катана.

Када је ријеч о будућности, Гордана каже да је тешко и незахвално давати прогнозе, али ако не дође до радикалних промјена на политичкој сцени, ако етнонационализам не замијени макар нека врста прагматичних политика, која ће гледати у будућност, а не стално нас враћати у 1992. па 1941., 1914. годину, све до боја на Косову, онда се ни за пет, десет, 25 година ствари неће покренути набоље.

“Јер, ратно етничко чишћење посљедњих година замијенили су економски збјегови. Из БиХ људи масовно одлазе, и то нису гастарбајтери који планирају тамо негдје нешто зарадити па се вратити. Одлазе цијеле породице, без освртања, зарад своје дјеце и себе, јер напросто немају времена чекати да БиХ постане нека боља земља”, истиче она.

Наша саговорница сматра да је само уставно уређење БиХ кључна препрека да из стања фингиране досегнемо стање истинске демократије.

“Ако се на власт долази крађом и куповином гласова на изборима, ако појединци узурпирају надлежности извршне и законодавне власти, ако се усуде, како је прије пар дана урадио Милорад Додик, пријетити осветом Бањалучанима због изборног пораза његовог кандидата на локалним изборима, и ако на то изостане реакција, о каквој демократији можемо говорити”, појашњава она. Катана додаје да је поразно да, не само њена генерација, него и они старији од не, али и знатан дио младих људи, не схватају да су они снага, да је њихова воља та која одређује каквим ће животом живјети.

“Све док људи не спознају снагу своје моћи да промјене могу изборити на изборима, али и на улици, јер слобода се увијек и изнова осваја, све док буду сами потхрањивали властите страхове, живјет ће у заробљеној земљи”, истиче она.

НАЦИЈЕ МИЈЕЊАЛЕ ОДНОС ПРЕМА СПОРАЗУМУ

Владе Симовић, доктор политичких наука, каже да је највећа тековина Дејтонског мировног споразума заустављање грађанског рата у Босни и Херцеговини и одржавање мира. Захваљујући овом споразуму, престали су војни сукоби, а Босна и Херцеговина је добила уставни дизајн који је предмет бројних политичких и научних расправа.

“Дејтонски мировни споразум није испунио апсолутна очекивања свих конститутивних нација у овој земљи и њихових елита, а посебно није испунио очекивања оних грађана који не припадају некој од конститутивних нација. Међутим, чињеница је да је овај споразум омогућио одређени уставни дизајн који, уз све своје недостатке, ипак функционише двадесет пет година, а прије свега омогућио је мир послије суровог грађанског рата. Такође је историјска чињеница да су, од периода до периода, нације у Босни и Херцеговини мијењале свој однос према Дејтонском мировном споразуму. У првим постдејтонским годинама, бошњачка политичка елита је позитивније гледала на Дејтонски мировни споразум него данас, сматрајући га пролазним документом који ће временом бити замијењен са, за њих повољнијим, уставним дизајном. Како се то није десило, они постају највећи критичари овог споразума. Са друге стране, дио српске политичке елите је имао резервисан став према овом споразуму због начина на који је он донесен, као и због територијалних уступака Федерацији Босне и Херцеговине учињених током преговора у Дејтону”, рекао је Симовић за БУКУ.

Даље додаје да су уставне погодности које овај међународни мировни споразум даје Републици Српској опредијелиле српску политичку елиту да постане највећи заговорник очувања Дејтонског споразума.

“Због свега наведеног, унутар српске националне елите постоји консензус око очувања уставног дизајна Босне и Херцеговине одређеног Споразумом из Дејтона. Хрватска политичка елита је, недуго послије потписивања Споразума из Дејтона, показала незадовољство овим актом, сматрајући да је асиметрично рјешење са три конститутивна народа и два ентитета, од чега је један са бошњачком, а један са српском већином, лоше по интересе Хрвата у Босни и Херцеговини. Тренутни однос према споразуму из Дејтона је такав да је српска политичка елита поборник очувања Дејтонског споразума, док су бошњачка и хрватска политичка елита заговорници његове промјене. Међутим, посљедње двије политичке елите заговарају уставне промјене из двије потпуно различите позиције”, истиче наш саговорник.

Објашњава да бошњачка политичка елита заговара централизованију државу и помјерање баланса са националног ка грађанском, док се захтјеви хрватске политичке елите суштински своде на стварање трећег ентитета са хрватском већином, уз очување постојећих механизама националног паритета, вета и аутономности.

“Са становишта односа баланса између националног и грађанског, хрватска и српска политичка елита имају више подударности, па отуд и њихова интензивнија сарадња. Из наведеног је могуће дефинисати да је кључни проблем постдејтонског периода различит приступ националних елита према уставном уређењу Босне и Херцеговине. И док су српска и хрватска политичка елита заговорници децентрализоване државе и консоцијацијског модела демократског уређења, путем којег се остварују институционални механизми заштите конститутивних нација, бошњачка политичка елита је поборник централизованије државе и није склона консоцијацијском облику демократске владавине. Ово су изразито политички, па чак и теоријски супротстављене концепције. То је и разлог због чега је ово питање актуелно двадесет пет година послије парафирања Дејтонског мировног споразума”, каже Симовић.

Када је ријеч о будућности и бољем животу генерација које долазе, Симовић сматра да је неопходно да се у друштву развија разумност, добронамјерност, толеранција, социјална сензибилност и свијест о потреби за стицањем знања, а усмјеравањем младих људи у том правцу могуће је остварити стабилнију и љепшу будућност.

ГРАЂАНИ БИРАЈУ ПОЛИТИКУ СВАЂАЊА

Политичка аналитичарка Ивана Марић каже да нам је задњих 25 година умјесто напретка донијело назадак.

“Чини ми се да су национални односи у БиХ сада гори него одмах након рата и то не зато што се грађани више мрзе, већ зато што грађани упорно бирају политичаре који своје побједе свих ових година граде на изазивању националних нетрпељивости. И док грађане плаше другима и другачијима, они са тим истим другима и другачијима договарају подјелу плијена и функција које им омогућавају приступ додатном плијену. Грађани бирају политичаре који воде политику свађања, личног богаћења и блокирања развоја државе и њеног напретка према ЕУ. Крајње је вријеме да грађани прогледају и почну више вјеровати својим очима него својим политичарима и да схвате да су њихови стварни непријатељи управо те њихове вође, а не други народи”, рекла је Ивана Марић за БУКУ.

Она истиче да је Босна и Херцеговина талац лоших и корумпираних политичара које штити криминална хоботница коју чине представници правосуђа, бизниса и других сфера живота.

“Једино што ове политичаре занима је лично богаћење. Они су потпуно незаинтересирани за све проблеме грађана и апсолутно их не погађа кад виде с каквим се проблемима грађани суочавају док они хладнокрвно краду милионе из буджета. Док се не ријешимо те организиране криминалне скупине, ми нећемо напредовати”, сматра Ивана.

Када је ријеч о животу у БиХ у будућности, Ивана нажалост није превише оптимистична.

“Могуће је да ћемо остварити још неку моралну и симболичну побједу, али се неће пуно тога промијенити у БиХ у наредних пет година, па можда чак ни 10. Да би се нешто значајније промијенило, прво нам је потребна јача опозиција, која неће бити блажа верзија власти, већ њихова супротност. Потребни су нови, млади, образовани и способни људи, који ће моћи и знати покренути промјене. Потребни су нам грађани који ће подржати такве људе и њихове политике. Потребне су нам и јаке националне странке које би играле значајну улогу опозиције и указивали нам на све евентуалне покушаје превара својих насљедника, јер они ипак имају вишедеценијско искуство у томе. За промјене нам није потребно пуно, Сарајево је најбољи примјер за то”, закључује наша саговорница.

 


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.