Четири године послије масовних протеста у БиХ: Није било узалуд!

Ових дана се навршавају четири године од почетка великих протеста у Босни и Херцеговини, који су изродили пленуме, који су се недјељама одржавали у низу већих и мањих градова.

Goran Marković / 09. фебруар 2018

Оно што се дешавало у фебруару и марту 2014. године помало пада у заборав. Четири године послије, грађани осјећају веће безнађе него тада, а ова година биће обиљежена прљавом, празном и нимало обећавајућом изборном кампањом. На сцени су исте особе, исте политичке странке и исти програми, под претпоставком да се скупине општих фразетина уопште могу назвати програмима.

Протести одржани прије четири године нису имали далекосежне посљедице. Они нису довели до дубоких друштвених промјена. То не значи да нису били значајни, и то из више разлога. Нјихов највећи значај је у томе што су били први послијератни покушај народа да се побуни против система који га тлачи. Иза протеста није стајала нека политичка странка. Чак и ако је било њихових активиста који су се уплитали у протесте и покушали да нешто ситно ушићаре, у томе су могли постићи безначајне резултате. Политичке странке нису у стању да организују и изведу на улице толики број људи, јер су оне оријентисане на парламентарну и институционалну борбу, у којој масе не треба да учествују. Сваки покушај маса да учествују у политичкој борби може довести до стварања масовног покрета, који са своје стране може ограничити моћ политичких елита. Оне то желе спријечити по сваку цијену, због чега настоје да држе масе ван политичке борбе, осим током изборне кампање, када их мобилишу као гласаче. Осим тога, учесници протеста и пленума одлучно су се противили мијешању странака у протесте, плашећи се оправдано њихових покушаја да их ставе под своју контролу.

Протести су омогућили да обичан народ изнесе своју муку и своје захтјеве, да без посредника каже шта га тишти и шта мисли. Те мисли често су биле нејасне и неодређене, што је и разумљиво, јер народ за ове двије и по деценије није био политички субјект већ пуки објект. Зато су протести важни, јер су омогућили народу да барем кратко, барем неорганизовано и неприпремљено, постане политички субјект.

Политичке странке су давно потиснуле протесте у заборав. Оне су морале да их представе као нешто случајно и неозбиљно, у најбољем случају као израз незадовољства народа, у најгорем случају као резултат дјеловања разних плаћеника. У нашем моделу „демократије“, који није ништа друго него елитистичка партократија, политичке странке нису смјеле признати легитимитет протестима. Оне су одмах удариле на малобројност учесника, не питајући да ли су они који су пратили протесте са стране били сагласни са захтјевима протестаната. Јер, ако јесу, није важно колико је људи било на протестима. Како год, нико није могао очекивати да ће на протесте изаћи стотине хиљада грађана. Чак и овај број који их је изашао, силно је заплашио властодршце. Да није, не би пало неколико кантоналних влада.

Данас, када посматрамо већ започету изборну кампању, коју поредимо са протестима и пленумима, можемо закључити колико су ови други били демократскији, народни, са више разноврсних идеја, од којих су неке биле врло озбиљне. Све је то супротно од изборне кампање, која је безидејна, подла, ниска, заснована на небројено пута понављаним фразама, које изговарају превазиђени политичари.

Оно што је почело као локални раднички отпор у Тузли, каквих је дотада било и у другим дијеловима земље, али врло ограниченог трајања, претворило се у демонстрације, које су врло брзо постале насилне, да би насиље престало, а почели се одржавати пленуми. Ни најхрабрији љевичари који су годинама пратили друштвена кретања и водили борбу онолико и онако како су могли, нису слутили да ће до друштвеног бунта доћи баш тог фебруара. Земља је мјесец дана грозничаво пратила дешавања, националисти су били видно забринути, а у друштвену борбу су улазили они који дотад нису имали било каква искуства у друштвеним, синдикалним или политичким борбама. Отворено је ново поглавље, макар оно врло брзо било завршено.

Преовлађујуће мишљење о протестима и пленумима било је да је то једна случајна епизода у друштвеном животу, да је морала кратко трајати и неславно завршити, да је било доста неразумијевања и аматерског дјеловања, да је било оних који су плаћени да раде то што су радили. Оваква мишљења ослањају се на увјерење да политичке елите морају да воде све друштвене борбе, да је то уобичајено, нормално и чак нужно, да обичан пук може само да гласа или да протестује кад га политичке елите позову. Ова мишљења ослањају се и на увјерење да је важан само коначан исход. Онај ко није успио, није ни требало да успије, самим тим је безвриједан или недовољно вриједан. У том смислу, протести и пленуми нису вриједни спомена, нити се могу поновити. А ако се и понове, завршиће као и они од прије три године.

Овакав начин размишљања је, хтјели то његови заступници или не, дефетистички и режимски. У данашњем босанскохерцеговачком друштву не постоје организације које би биле толико снажне и са напредним програмима, да би могле да се изборе за промјене. Ако нема таквих организација, а уз то занемарујемо самоорганизовање грађана, не преостаје нам ништа друго него да се помиримо са судбином. Осим тога, оваква размишљања су елитистичка и антидемократска, јер народ не посматрају као активни субјект у друштвеним борбама већ као пуко топовско месо, које страначке елите користе кад и како им затреба.

Против кога?

 Фебруарски протести су представљали побуну народа против режима, али и против система у цјелини. Опозиција у протестима није имала никакву улогу. Прво, она није била способна да се укључи у протесте, јер је огрезла у парламентарни кретенизам. Излазак на улице и комуникација са народом за њу су непознати појмови. Друго, она се плашила да учествује у протестима, не само зато што би била оптужена од својих противника да је рушилачка, већ и зато што се плашила колико далеко би протестанти могли ићи. Да су то били протести и против система, говоре двије чињенице. Прва је да на пленумима није било мјеста за говорнике политичких странака, и то не само владајућих него ни опозиционих. Свако је могао говорити, под условом да иступа искључиво у своје име. Друга је да су учесници протеста одлучили дјеловати ванинституционално. Прихватање пленума као облика непосредне демократије доказ је неповјерења у политичке институције. Трагајући за облицима испољавања незадовољства, протестанти су логично дошли до пленума. Прво, пленуми нису сасвим непознати, барем уском кругу активиста, јер су се већ јавили у Хрватској и Србији. Друго, протестанти нису жељели да их неко води у друштвеној борби, већ су коначно жељели да се чује њихов глас. Зато, пленуми су представљали логичан избор.

Када се са пленумима почело, постало је јасно да и непосредна демократија мора бити организована. Нужно је да постоје правила и процедуре, како би се знало каква су права и обавезе оних који учествују у раду пленума. Пошто су пленуми масовни, потребна су ужа радна тијела, која ће припремати сједнице и старати се о извршавању одлука. Да би се спријечиле злоупотребе и стварање нове елите под фирмом непосредне демократије, потребно је (мада то није довољно) да се прецизира положај тих ужих радних тијела. Другим ријечима, потребни су организација и регулатива.

Наравно, ствар се не може посматрати само са формалног аспекта. Правила и процедуре јесу важни, али нису довољни, а нису ни суштина проблема. Потребна је идеја о томе чему пленуми служе, како треба да буду организовани и вођени, и шта се њима жели постићи. Та идеја током протеста и рада пленума била је више него магловита. Изгледа да су се и вође пленума задовољиле тиме што су успјеле да окупе неколико стотина (у почетку и више од хиљаду, барем у Сарајеву), а потом неколико десетина, грађана на једном мјесту, који су могли слободно расправљати и износити ставове о различитим друштвеним питањима. Уистину, то је био велики успјех, јер су грађани, по први пут након 1990. године, могли о било чему да расправљају и да буду саслушани, мада то није доводило до доношења одлука које су се касније извршавале. Свеједно, напредак је био значајан, јер је то био први искорак из модела строго елитистичке демократије, ако се о таквој демократији уопште може говорити.

Учесници пленума су били свјесни потребе да пленуме организационо устроје и разгранају, па су створили радне групе. Нјихова предност била је у томе што су биле малобројније, па је расправа на њима, барем донекле, могла бити смислена и садржајна. Међутим, и ове групе су биле бројне, осим тога и хетерогене, састављене од људи који су се умногоме разликовали идеолошки (ако су уопште имали неку идеологију), без јасног програма и стратегије. Радне групе су ипак биле нужне. Без њих, расправе на пленумима би биле потпуно бесплодне и било би скоро немогуће доћи до било каквих закључака. С друге стране, било је тешко ограничити број чланова радних група, јер је ионако било мало оних који су могли квалификовано расправљати о појединим темама. Можда је рјешење у томе да радне групе немају сталан састав, него да се њихови чланови ротирају, тако да што више људи може да стиче искуство рада у њима и да износи своје идеје.

Кад су се људи почели окупљати, појавила су се два проблема. Први је био како задржати људе на окупу, јер је било тешко очекивати да ће људи седмицама или чак мјесецима долазити на пленуме, упркос својим свакодневним обавезама, прије свега радним. Други проблем је био како увјерити људе у сврсисходност долазака на пленуме. Овдје се поставило питање програма и питање стратегије. Пленуми нису успјели дефинисати ни једно ни друго. Разлога има више. Први је тај што пленуме нико није предводио, односно није било никога ко би био у стању да понуди конкретне и јасне приједлоге и да утиче на то да они буду усвојени. Под тим „неким“ мислим на неку организацију. Дакако, немам на уму партију која би из прикрајка вукла конце и претворила непосредну демократију у обичну љуштуру иза које стоји нека врста партијске елите. То не значи да велика маса људи може дјеловати без икакве организације. Да ли ће та организација бити политичка партија, политички покрет, социјални покрет, или нешто друго, није од кључног значаја. Важно је да та организација има јасан програм, стратегију дјеловања и кадрове који су у стању да дјелују у масама. Постојање организације која утиче на пленуме не би значило да их она инструментализује за своје интересе и циљеве. То би се могло догодити само ако су учесници пленума недовољно свјесни и/или заинтересовани. У супротном, они ће бити вољни да сарађују са том организацијом, али не и да се безусловно препуштају њеном вођству.

За шта?

Како би се ствари одвијале да је таква организација постојала, не можемо знати. Како су изгледале без ње, знамо: бескрајне расправе, мноштво идеја, које често нису биле реалне или детаљно разрађене. Пленуми су морали имати програм. До њега се није могло доћи, најмање из два разлога. Први је тај што пленумаши нису имали јасну визију циљева за које се боре. Други је што су се међусобно доста разликовали у погледу циљева које треба постићи и начина на које их постићи. Истина је да су пленуми формулисали одређене захтјеве. Дакле, циљева које треба постићи није недостајало. Међутим, они нису били ни револуционарни ни реформистички. Нису смјерали ни превазилажењу система, а ни његовом иоле осмишљеном реформисању. Били су засновани на мјерама које су имале снажан популистички призвук. Иако би реализација тих мјера несумњиво била корисна, поготово што су их формулисали пленуми, она не би довела до иоле трајнијих промјена у друштву. Дакако, корисно би било да су пленуми успјели издејствовати смањивање или укидање неких привилегија политичке елите, али то само по себи не би значило много, јер би систем остао нетакнут, да не говоримо о његовом превазилажењу.

Није ствар само у томе што пленуми нису формулисали заокружен програм друштвених промјена. Многи његови учесници нису схватали значај формулисања таквог програма. Не само да се, на примјер, није ни приближно довољно расправљало о алтернативним мјерама економске политике, него се мислило да то и не треба радити. Сматрало се да тиме треба да се баве владе, не схватајући да су пленуми тиме сами себи умањивали легитимитет, јер је изгледало да траже промјене, а ни сами не знају какве промјене треба да буду. Осим тога, овакав став је значио и темељно непознавање стања у другим државама, у којима нису само владе те које утврђују политику, већ и друге организације имају своје алтернативне програме. Под тим организацијама не мисли се само на политичке странке, већ и на синдикате. Код нас, грађани су се осмјелили да се окупљају, говоре и захтијевају. У датим приликама, то је био велики помак, али ипак недовољан, да би ти захтјеви били испуњени.

Највећи корак који су пленуми направили у формулисању својих захтјева нису били захтјеви који су се односили на укидање „бијелог хљеба“ и других привилегија, већ захтјеви који су усвојени почетком марта 2014. године, на састанку представника неколико пленума у Тузли, а који су се односили на реформу пореског система, реформу законодавства о штрајку и учешће радника у управљању. Ту се већ радило о захтјевима који су циљали на дубље измјене унутар система и нису се ограничавали на популистичке захтјеве.

Можда поново

Догађаји од прије три године могу се поновити, у сличној форми, са сличним или већим интензитетом. Стога, осим похвала грађанима који су организовали протесте и пленуме, а које они заслужују, треба обратити пажњу на фундаменталне грешке, које су допринијеле њиховом релативно брзом слому. Прво, учесници протеста нису имали никакву јасну представу о томе шта желе. Они су се једноставно побунили против режима и против система. Тражили су оставке влада, што је легитиман и очекиван захтјев, а онда су истакли захтјев да се умјесто тадашњих влада именују нове, и то експертске. Тај захтјев је био израз неповјерења у политичке елите и жеље да власт почну вршити стручни и некорумпирани. Жеља је несумњиво била племенита и представљала је новину у нашем политичком животу, пошто су све владе досад биле и јесу страначке. Међутим, одмах се почело са лицитирањем имена будућих премијера и министара, чак и оних из сусједног ентитета. Истовремено, предлагачи очигледно нису схватали да експертску владу такође треба да изабере парламент, у коме сједе страначки људи, па није јасно како би они прихватили владе које су састављене од нестраначких министара.

Друго, учесници протеста нису имали било какву јасну стратегију борбе. Они су дјеловали од дана до дана, рјешавајући о наредним корацима у тренутку. Било је јасно да протести и пленуми не могу дуго трајати. Политичка елита је само требало да сачека да се протестанти уморе и врате свакодневним активностима, што се прије или касније морало десити. Зато, требало је, прије свега, дефинисати листу конкретних захтјева. Мање је важно да ли су ти захтјеви могли бити остварени. Важније је да буду формулисани, да уђу у уши и главе што већег броја људи, и да утичу на формирање јавног мњења. Међутим, то што је однос снага био неповољан за протестанте не значи да ништа од њихових захтјева не би могло бити остварено и да су сами протестанти били без икакве снаге. Напротив, они су издејствовали оставке неколико кантоналних премијера и приморали кантоналне владе да с њима разговарају. То је нешто што се први пут догодило у Босни и Херцеговини, озбиљан и позитиван преседан, узор за неке наредне борбе. Но, пртестанти су могли захтијевати да буду усвојени одређени закони или подзаконски акти. Нјихово усвајање само по себи не би нужно много значило, јер би спровођење закона представљало дуготрајан и неизвјестан процес. Но, барем би постојао правни основ да се настави борба за остваривање одређених циљева.

Облици непосредне демократије служи томе да народ сам води борбу и одлучује о питањима која су за њега важна. Ипак, непосредна демократија не може бити потпуно спонтана и неорганизована. Не може постојати без било какве организације и јасних правила дјеловања. Да пођемо од правила. Она су неопходна како би се знало како народ доноси одлуке и како их извршава. Постојање правила не значи спутавање народне иницијативе и непосредне демократије. Напротив, правила понашања су нужна како непосредна демократија не би била злоупотребљена. Без јасних правила, уска група појединаца, нека нова политичка елита, може да наметне своју вољу великој маси људи, чиме би компромитовали саму идеју непосредне демократије.

Друго, велика маса људи не може водити борбу без икакве организације, која окупља најактивније, најхрабрије и најумније људе. Не би ваљало да се та организација ствара тек онда кад почну протести, јер би то вјероватно било касно. Зато, једна од поука протеста требало би да буде стварање организације – политичке или шире социјалне, која би окупљала активисте пленума и друге активисте, који би сачували и распиривали пламен отпора. Они би разрадили програм и стратегију, остваривали свакодневно друштвено дјеловање и образовали кадрове.

Пленуми су показали да је непосредна демократија израз спонтаних тежњи, класног инстинкта. Она није унесена у покрет вјештачки. Без обзира на то што је идеја потекла од одређеног круга активиста, она је широко прихваћена. У датом тренутку, нису постојале повољне објективне околности за постизање значајнијих успјеха. Међутим, недостајао је и субјективни фактор – организација, кадрови, стратегија. Упркос томе, пленумима припада значајно мјесто у политичкој садашњици Босне и Херцеговине.

Преузето са Нови Пламен


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.