Бранко Перић: Ми и наши фалсификати

Бизнис са дипломама је за кратко вријеме постао регионално познат. У БиХ су по дипломе долазило као некада по фармерке у Трст. Куповало се и плаћало не питајићи за цијену. 

Branko Perić / 13. јануар 2020

Према истинитој причи из времена посљедњег рата, која звучи превише анегдотски, постојао је човјек код кога су се могли купити разни државни документи. Причало се да је тип сарадник «службе» и да посједује оригиналне печате. За једног „масног¨“ купца („масним“ су звали лиферанте кафе и цигарета преко линије фронта) власник печата је сачинио саобраћајну и возачку дозволу како би се трговина брже одвијала. Није било проблема са кивотвореним документима све док једног дана полиција није примијетила да је власнику саобраћајне дозволе истекла регистрација. Пристојни полицајац објасни возачу да мора продужити регистрацију, чак му објасни и на којем шалтеру  у полицијској станици. Тамо му љубазна жена саопшти да његове саобраћајне нема у регистру и да је сумњива. Човјек зграби свој документ из руку службенице па право код продавца. Исприча му потанко шта се догодило, а овај почне да га грди:» Будало, што си ишао у полицији! Знаш ли ти да документе продужава орган који их је издао!»

Измаштана или не, прича нас подсјећа на вријеме када је и фалсификат добио значење ратног плијена и постао доступан за сваког ко доприноси националној ствари. Ко зна колико је неуког и неписменог свијета тих ратних и поратних година «оспособљено» за разне послове државним печатима општина које су нестајале у вихору ратног безумља? Ратне политике су сваку врсту пљачке и криминала којом се сиротиња овајди подводиле под заслужену награду за стварање њихове државе.

Несрећа је што безумље није имао ко да заустави када је заустављен рат. Пљачкаши и друга на рату отшколована олош одмах су се прикључили политикама и политичарима, процјењујући да је то најбоље мјесто да се отето и незаконито прибављено сачува и оплоди. Тако су се лоповски ум и логика подземлја увукли у политику и државне институције, отварајући простор свеопштем расулу и деструкцији. Некако тако су криминалци бијелог оковратника у врху власти дошли на идеју да је и образовање бизнис над бизнисима па су образовне институције наврат-нанос превели у простор приватлука. На разним странама никли су центри за усмјерено образовање и приватни факултети разних профила, за која се до тада није ни чуло ни знало. Нико није размишљао да ли за то уопште постоје услови, бар када је у питању наставни кадар и нормалан образовни процес. 

Територија државе је за кратко вријеме добро покривена разним приватним школама и свеучилиштима тако да је новокомпоновано образовање било доступно сваком ко га није имао само ако је могао да скуцка нешто новца. Некадашње вечерње школе биле су универзитети за школовање и дошколовавање у разним послијератним приватним центрима и универзитетима усмјереног (не)образовања. Бизнис са дипломама је за кратко вријеме постао регионално познат. У БиХ су по дипломе долазило као некада по фармерке у Трст. Куповало се и плаћало не питајићи за цијену. 

Тако смо доспјели у вријеме фалсификата и плагијате. Нема дана да се негдје не појави кривотворена диплома у досијеу неког политичара. Не постоји влада у којој не сједи понеки министар са плагијатом доктората. Нема установе и фирме у којој не постоји негово величанство фалсификат. И држава нам личи на верзију лошег фалсификата.
 
Међу откривеним власницима фалсификованих факултертских диплома су министар у Влади Републик Српске Петар Ђокић и директор Обавјештајне агенције БиХ (ОСА) Осман Мехмедагић, зв. Осмица. Медији обавјештавају да је Ђокић своју диплому «стекао» на неком фантомском одјељењу приватног Универзитета «Мегатренд» у Лондону, а Осмица на приватном Универзитету за пословне студије (УПС) у Бањалуци. Недавно и један од предложених замјеника министра у новом Савјету министара није прошао провјере због сумње у фалсификат дипломе о средњој школи. 

Јавност још памти случај новинарке која је диплому Средње медицинске школе у Санском Мосту стекла за 17 дана, за само 2.500 КМ. Након овог скандалозног новинарског открића, стидљиво је кренула прича о ревизији диплома. Прво су Поште Федерације БиХ објавиле да су 23 радника остала без посла због кривотворених диплома. Министрица образовања и науке Ф БИХ Елвира Дилберовић је недавно обавијестила јавност да су откривене углавном фалсификоване средњошколске дипломе упосленика у институцијама Ф БиХ.

У медијима се редовно сусрећемо и са причама о плагијатима научних радова са којима се стичу највиша академска звања. У Србији је актуелан случај плагијата докторске дисертације Синише Малог, иначе министра финансија. Прије тога оспораван је докторат бившег предсједника Народне скупштине Србије, а сада министра полиције Небојше Стефановића, стечен на «Мегатренду». У јавности се шири сумња да је међу  функционерима јавне власти много више фалсификованих диплома него што се мисли да их има. Показују то и неке објављене статистике. У Србији је број доктора наука у посљедњих десет година порастао за 880 посто. Србија по глави становника има мање студената него европска унија, али има више докторанада! У Србији је 2007.године додијељено 206 докторских титула, да би 2016.године тај број порастао на 2.012. Те године је само у једној седмици додијељено 187 докторских диплома. Оваквој статистици не треба никакав коментар. Довољно је закључити да су фалсификати постали посао институција, државних и приватних. 

Зашто је изостала државна контрола рада образовних институција у којима се штанцају дипломе и докторати? Можда због тога што је инспекцијска контрола у рукама оних који су се нашли на том мјести захваљујући управо кривотвореним дипломама!     

Некада су се кривотворењима бавили ситни криминалци, сеоски пробисвијети и смутљивци разних фела.Та врста преступа више је личила на фолклор него на озбиљан криминал. Готово да није забиљежен случај да су се кривотворењем диплома бавиле институције. Данас су кривотворине снадбјевене оригиналним печатима и потписима државне власти. 
Уђе ли се мало дубље у логику фасификованих диплома високих функционера власти, лако ће се закључити да политичарима нису могле остати непознате чињенице о начину стицања академских звања људи из њиховог политичког врха. Прије ће бити да су политичари постали покровитељи ове врсте криминала како би описмењавали своје нешколоване партијске кадрове. Суочени са његовим откривањем, данас изјављују да министрима (политичарима) није ни потребно формално образовање за вршење власти. Та врста цинизма равна је безобразлуку. Чак и да политици не требају образовани људи (има мудрих и паметних људи који немају формално образовање!), али би им требали часни и поштени људи бар на најодговорнијим јавним функцијама. А људи који прибављају кривотворене дипломе и докторирају на плагијатима свакако нису часни и поштени људи.  

Кад неко одлучи да кривотвори доказ о свом знању и способностима он је преварант првог реда, нитков достојан презира. Свако друштво које је утемељено на цивилизацијским вриједностима, жестоко би се обрачунавало са појавама које скрнаве његову моралну основу. Наше власти не показују да ће се фалсификатима озбиљно бавити. Не треба ни објашњават зашто. Тако функционишу друштва у моралном, правном и политичком расулу.

Због тога је прича о фалсификатима прича о пројекту који су осмислили, основали и претворили у систем политичари. Фалсификати су били потребни њима да би прикрили властито незнање и засјенили своју простоту. То што су отворили простор тржишту фалсификованих диплома и тиме трајно осакатили будуће генерације својих потомака, не дотиче њихов покварени ум.

Причи са почетка овог текста данас се нема шта додати ни одузети. Осим што би се након откривања фалсификата требало отићи другом «органу који га издаје»!
 

 

Бранко Перић је судија Суда БиХ.

Ауторски текст за БУКА магазин.

 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.