Борис Буден: Наше политичке елите више немају моћ

Није ријеч о томе да избјеглице путују по свијету да би нашли заштиту, него управо путујући претварају се у резервну глобалну радну снагу која се може помјерати на интернационалном тржишту рада и притом те границе нису напросто више препреке за кретање људима

danas.rs / 19. април 2017

Свијет се промијенио у епохалном смислу", неколико је пута истакао Борис Буден, познати филозоф и публициста у склопу конференције Еоропол која се кроз неколико дебатних кругова бавила феноменом гастарбајтера и данашњих миграција.

 

Велику трансформацију света у односу на онај у којем је постојала Југославија Буден не сагледава кроз доминирајући наратив где се потенцира разлика између тоталитарног комунизма и демократије и где је 1989, и 1990. тачка тог темељног преокрета. Према његовом мишљењу таква визија прошлости испушта и игнорише неке друге наративе који укључују и начин производње, економију и историјат форме производње. Буден скреће пажњу на крај епохе такозване индустријске модерне унутар које је централни облик рада био у индустријским погонима. Та епоха је завршена и то не само у комунистичким земљама, тврди Буден.

 

* Када је према вашем мишљењу дошло до епохалне трансформације?

 

- Стари свијет је био свијет националних држава. Оне су уједно великим дијелом биле и социјалне државе, тј. државе благостања, не само на социјалистичком и комунистичком Истоку него и на Западу. Рецимо, Западна Нјемачка, Велика Британија са снажним радничким покретима и синдикатима, са бригом за сваког члана друштва, с универзалним здравственим осигурањем. У свијету индустрије се точно знало што је друштво, шта је унутра, шта ван. Чланови друштва су били сигурни. Ту су се збивале те класичне старе миграције, из бивше Југославије гдје грађани одлазе из једне државе у другу па се враћају. Тамо су гости, тамо су привремени, а имају нешто што се зове матично друштво. Тај свијет је промијењен, али се те промијене не збивају 1989, 1990, него крајем седамдесетих с такозваним неолибералним обратом. Епохално је када 1979, Маргарет Тачер постаје премијерка Велике Британије и одмах уводи неолибералну политику и разара ту државу благостања. То најбоље илуструје теза Тачерове из 1988, када је рекла : "Не постоји друштво као такво. Постоје појединци, мушкарци и жене и постоје породице." Дакле, није ријеч о томе да се друштво мијења из једног облика у други него сама идеја друштва нестаје с нашег хоризонта - каже у разговору за Данас познати филозоф и публициста који је недавно боравио у Београду као учесник скупа о миграцијама.

 

* Глобални капитализам и промена форме рада су утицали на то као и на миграције. На који начин?

 

- Долази до апсолутне флексибилизације оног што се зове прекаризације рада. Људи немају више никаквих сталних уговора, синдиката који их штите. Не постоји више никаква разлика између радног и слободног времена. Миграције су елемент флексибилизације. Није ријеч о томе да иду само људи по цијелом свијету, него и капитал. У глобалном тржишту он се сели тамо где су му могућности профита веће. Ту долази до "аутсорсинга," сељења индустријских погона у далеке крајеве и до поновне појаве оног што се зове робовски рад. Кроз контекст епохе глобалног неолибералног капитализма треба проматрати миграције. Не можемо на њих гледати на исти начин као на феномен југогастарбајтера зато што ти данас људи не одлазе из једног друштва у друго друштво да би се вратили, него се укључују у ту миграцијску масу која се ионако креће по свијету у свим могућим смјеровима.

 

* Ви, како кажете, видите извесну патетику у томе на који начин се перципирају зидови од жилет жице који се подижу диљем Европе због мигрантске кризе. Шта сте у ствари хтели да кажете?

 

- Да следимо генерални тренд, у основи западни, да реалност у којој живимо и политику тумачимо кроз хуманистичке наочаре, кроз хуманитарну визуру. Да се подсетимо: бомбардовање Србије није била ни војна, ни политичка, него хуманитарна акција и тако се легитимизира. Ми кад видимо те избеглице које долазе, у првом реду се од нас очекује да то доживимо као "хуманитариан цасе" , као јадни људи, како ћемо им помоћи. То је један дио а не препознајемо политичку страну тога. А она се састоји у чињеници да мигранти чак и ови, јесу послиједица једног распада старих националних друштава и држава, не само у геополитичком смислу. Дакле, није ријеч о томе да они путују по свијету да би нашли заштиту, него управо путујући претварају се у резервну глобалну радну снагу која се може помјерати на интернационалном тржишту рада и притом те границе нису напросто више препреке за кретање људима.

 

* А шта су према вашем мишљењу границе данас ?

 

- Филтери који омогућују на цијелом глобусу контролу кретања и онима који имају моћ омогућују да од тога стварају профите - да узму избеглице на тржишту рада што руши цијену рада.

 

* Променила се, хоћете да кажете, природа граница?

 

- Да, зато што границе нису само бетонски зидови, бодљикава жица. Границе су састављене од времена, од процеса чекања. То је оно што се сада збива унутар Европске уније. Постоји идеја да је ЕУ један политички простор без граница. То је та велика патетична идеја. Сада се прича о Европи двију брзина. Што је брзина, до увођење темпоралних граница унутар Еуропе. Темпоралне границе где ће разврстати оне који су спорији и они који су бржи, али та разлика јесте форма границе и она ће бити изражена у економским односима, рецимо у разлици између Њемачке и Грчке. Криза у Југославији је својевремено изазвана акцијом Међународног монетарног фонда, која ју је притисла на враћање кредита . То је онда прича која нам ништа не говори о комунистичкој прошлости, него о садашњости у којој живимо с драмом Грчке, коју смо донедавно гледали пред нашим очима и у којој је та ЕУ поново пукла на сјевер и на југ, на богате и на сиромашне, на класну разлику која се геополитички артикулира.

 

* Ваша је теза да имамо погрешан концепт сагледавања прошлости. Зашто?

 

- Кад се враћамо у прошлост не чинимо то да бисмо побудили носталгију, да бисмо нешто сачували што би било корисно за наш идентитет, него да препознамо како су одређени односи доминације константе кроз једно историјско раздобље и то с ону страну наратива "био комунизам дошла демокрација". А то је темељни наратив у којем ми живимо. Све наше елите се легитимирају тим наративом и кажу: оно је био комунистички тоталитаризам а ми смо демократе. А притом нитко не говори да имамо континуитет капиталистичке експлоатације, континуитет овисности о извањским економским и финанцијским факторима као што је било почетком осамдесетих када је власт у Југославији преузео Међународни монетарни фонд и командирао њеном привредом. Нешто слично се збива и данас. Дакле, ријеч је о томе да препознајемо своју прошлост у континуитету са садашњошћу. И не зато да бисмо ми сазнали ко смо, што смо, откуда долазимо, него да бисмо гледали у будућност, у ову стварност и постављали себи питање што нам је чинити.

 

* Имате ли ви неку идеју шта нам је чинити?

 

- Па, ево гледам изборе у Србији, маса људи уопће није изашла на њих. Постоји један огроман број људи, који су потпуно искључени из политичких збивања. Политика се одвија мимо тих људи и за то има више разлога. Људи препознају да политика нема моћ да кроји њихову судбину, односно, да су наше политичке елите саме немоћне, да оне више не могу испунити своје темељно обећање а то је - ви сте нас изабрали као суверен народ да ми суверено водимо некакву политику. Дакле, наше политичке елите нису суверене. Оне су тип компрадорских елита, а то значи, класичне колонијалне елите , које знају језик метрополе империја у чијем интересу раде. Као компрадорске елите оне одговарају структурама моћи које су изван контроле тих људи. Е, сад шта нам је чинити - то је велико питање. Како мобилизирати људе да почну поново политички узимати судбину у своје руке. Да схвате у првом реду то да су остали без сваке моћи у демократском смислу, да су остављени по страни, препуштени потпуно на милост и немилост елитама.

 

* Шта је заједничко политици елита овде?

 

- Све елите на бившим југославенском простору имају само једну политику, која каже: да би нам било боље морамо довести капитал, да бисмо га добили морамо снизити цијену радне снаге, односно, повећати ступањ експлоатације и то је једина перспектива која се нуди на овим просторима. А то значи: радит ћете више за мање новаца, бићете сиромашнији ако желите да останемо укључени у сувремени неолиберални капитализам.

 

* С тим у вези како коментаришете то што Ангела Меркел подржала председника Вучића?

 

Вјероватно зато што јој се чини реалистичним, да је он човијек с којим може склапати дилове. Подржала је и Пленковића у Хрватској. Шта сад то све значи кад се подржи један политичар и шта све с тим иде у пакету?.. С једне стране, очигледно су то људи с којима они могу радити и који ће имати слуха за интересе немачке државе, индустрије, привреде и тако даље. Нема разлога да се такви људи не подрже. Ове земље нису никакви играчи на сцени. Они су пијуни којима управљају они који су моћни - ЕУ, Русија, такозвани Запад, НАТО, они који имају своје интересе на овим просторима. Да ли се ти интереси поклапају с интересима ових народа сумњам, али наше политичке елите немају више моћи нити се легитимирају у односу на вољу и на опће добро својих народа. Ти народи су препуштени сами себи, односно, вољи других који имају моћ. Свакако је занимљиво за НАТО да Србија не буде руска експозитура. Дакле, постоје интереси и то је оно трагично на нашим просторима, да се овдје велике силе гложе и натежу и на нашим леђима воде политику вукући нас амо тамо на једну или другу страну од чега нитко овдје нема користи. Бивша Југославија је била изузета из простора хладноратовске подијеле али данас њени народи то нису. Тај хладни рат се збива на овим просторима и то може бити пуно опасно.

 

*Зашто смо опседнути прошлошћу и због чега ви критикујете такав концепт?

 

- Кад кажемо да живимо у постхисторијском раздобљу то значи да живимо у времену у којем то класично јединство хисторијског времена где људи могу разликовати прошлост, садашњост и будућност више не постоји. Ми живимо у различитим темпоралностима, а не у једној хисторијској линији. Ми, заправо, немамо појма, нити се занимамо за будућност и окренути смо углавном прошлости. Зато француски хисторичар Пјер Нора назива ово доба раздобљем комеморације, раздобљем сјећања. Некада је постојала објективна колективна хисторија а индивидуална сјећања. Данас је обрнуто. Данас је колективан однос према прошлости начин сјећања, то јест, производње културе сјећања и то је оно што је ново.

 

* Мислите ли да култура сећања пренебрегава важна питања?

 

- Култура сјећања није у стању артикулирати свијест о политичкој кризи, о економској кризи, није у стању створити оно што се зове хисторијско искуство у којем људи препознају себе у континуитету експлоатације у континуитету подјармљивања и у чињеници да су препуштени дивљачкој логици тржишта прије тридесет, четрдесет година као и данас.

 

* Пратите савремену уметност и сматрате да су националне уметности ирелевантне, да је на снази глобални арт систем. А слажете ли се са тим да Европска унија поткрепљује и производи опседнутост културом сећања будући да пројекти одавде добијају средства из фондова уколико се баве таквим темама? Стално треба нешто да се сећамо...

 

- Апсолутно, зато што је култура сјећања хегемонијална форма према нечему што се некад звало хисторија. Није да се људи овдје само сјећају, него се данас сматра да је култура сјећања битна за идентитет, за друштвену стабилност, за просперитет, да има изравне социјалне ефекте .

 

* Потписали сте декларацију о заједничком језику. Зашто, како видите тај свој чин, да ли се ова декларација може упоредити с Новосадским договором и да ли се она можда може разумети као стандардизација одоздо?

 

- Моје потписивање декларације је за мене политички чин да све овдје подсјетимо на чињеницу да је језик еминентно политичко питање и да национализми на овим просторима владају над тим језицима на различите начине . Већ сама идеја једног језика без обзира на то да ли је то хрватски или је тај полицентрични, имплицира нужно логику националне државе и логику затворености језика унутар свог простора, то јест, територизацију језика.

 

* Како видите будућност наших језика?

 

- Наши језици данас немају више функцију националних језика коју су имали прије - да буду центар унутар кога је комплетно могућа репродукција и знања и друштва и културе и идентитета и политичке моћи. Данас су ти језици изгурани из свих важних дискурса у економији, у политици, у култури у умјетности, из свега онога о чему се одлучује. Тај други језик, главни језик који заправо преузима власт је енглески језик и то не само овдје на овим нашим просторима него глобално. Наше будуће елите ће се репродуцирати у односу на енглески језик а не у односу на своје националне језике. То значи они који ће остати монолингвални у својим националним језицима, без обзира на то што их можемо пометат у ове наше националне академије наука и умјетности, они су потпуно ирелевантни - у културном смислу, у политичком смислу, у економском смислу.

 

* С тим у вези често помињете примере из Хрватске која је нарочито ригидна спрам идеје о посебности свог језика?

 

- Хрватска доиста има апсолутно ригидну идеју националног језика. Тако имате оно кад хрватски језикословац каже "кад Србин каже мајка и кад Хрват каже мајка мисле двије различите ствари". То иде до те мјере, да кад се хрватски премијер Тихомир Орешковић пре годину и пол у свом инаугуралном говору обратио грађанима Хрватске па, када их је назвао грађевине умјесто грађани ту се нитко није узбудио. Нитко није рекао јао, па, суверен, дакле, персонификација наше суверености, није у стању разликовати грађане од грађевина а кад Србин и Хрват кажу мајка то су различите ствари. Та опсесија овим нашим разликама је трагикомична.

Извор данас.рс

 

 


Бука препорука

Регион

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.