Биљанине улице

Госпођо, бисте ли нам допустили да уђемо кроз ову Вашу капију, да приђемо ближе овој табли? То Вас молимо јер је она по којој Ваша улица има име била наша другарица. Само уђите, слободно уђите. Улазимо, а госпођа на балкону одговара некоме невидљивом и нечујном из собе иза својих леђа: ‘Познавали су жену, бре!’

Sinan Gudžević / 11. октобар 2016

Барем је три адресе Биљана Јовановић имала у Булевару АВНОЈ-а на Новом Београду. Најприје је то било на броју 120, стан 20, а потом је живјела на броју 84, стан 21, потом опет ондје близу, но се броја не могу сјетити. Булевар АВНОЈ-а има од прије десетак година други назив: Булевар Зорана Ђинђића! Е тај будући булевар Ђинђић је понекад знао свратити у друштво које се скупљало у сваком стану у којем је Биљана живјела. Он је неко вријеме и сам становао негдје на Булевару АВНОЈ-а, тамо према Студентском граду. У вријеме кад смо се окупљали у Биљанином стану никоме није падало на памет да ће међу нама икада бити политичара. Али грчки демон по имену Сутра непредвидив је и за поземљаре људе чини се неурачунљив. Да се није дао у политику, вјероватно би Зоран Ђинђић данас био још жив и можда би још био са нама. Можда. Треба рећиможда кад год се има посла с демоном по имену Сутра.

Незанимљиво је истраживати разлоге лакоруке одлуке Скупштине града и Министарства државне управе Србије да се преименује широка и преко три километра дуга улица названа по једном од најважнијих тијела југославенске хисторије. Она је на трагу ревизионистичке кампање у Србији коју воде и националисти и либерали, они који југославенску државу проглашавају српском грешком. На тога коња је конформистички био узјахао и Ђинђић, непотребно. А непотребно је кренуо и да улази у савез са свакојакима, да се додворава Цркви и уводи вјеронауку у школе. На крају су га неки од оних с којима је некад био у савезу, злочиначки убили. БулеварАВНОЈ-а није именован његовим именом ради његове политике, већ због његове смрти. То се није могло правдати како се понекад правдају преименовања, повратком старог имена. Булевар АВНОЈ-а је изграђен и то му је име дато кад је изграђен. Нико од мојих београдских пријатеља ово преименовање не сматра умјесним, већина га сматра несувислим. Јер је некадашњи љевичар Ђинђић издао љевицу. Јер је, као градоначелник Београда, славодобитно присуствовао скидању петокраке звијезде са зграде Скупштине града, а касније стајао и иза истог скидања са зграде Скупштине Србије. Да је то доживјела, и Биљана би се јавно побунила против укидања булевара по имену АВНОЈ. Јер је за партизанску борбу против нацизма, фашизма и против колабораната четника и усташа имала велико поштовање. И за Југославију као земљу и као идеју. Није вољела Тита, јер је сматрала да је био аутократ, да је статут партије уградио у устав државе и јер су главни чланови партије ‘барем петнаест година’ били издајице идеје љевице. Револуција једе своју дјецу. Судбина њене мајке Олге ту је била печат. И отац и мајка су јој били у партизанима, од почетка, а не од оних који су отишли у четнике, а вратили се из партизана. Отац јој је, са 17 година, био на оснивању Прве пролетерске бригаде у Рудом.

 

Биљана Јовановић ‘нема свој булевар’, има само улицу. Малу улицу, у дијелу града гдје се налазе три зграде знане као Источна капија Београда, а званично се зову Рудо (по архитекти који је у Рудом рођен), између Коњарника и Звездаре. До те њене улице није лако доћи, није ни таксистима лако. Ако се долази Булеваром револуције (и тај је преименован, у краља Александра) па се прође Цветкова пијаца и онда скрене у улицу Ребеке

 ест, навигатор таксисти може и одмоћи. Зато је боље доћи Устаничком. Са сликарком Јеленом Трпковић сам недавно опет пошао на Коњарник, у Биљанину улицу. Јелена је Биљану знала више од тридесет година, ја двадесет. По Биљани Јовановић је назван један рукавац (тзв. Први прилаз) улице Виноградске, која је разуђена у прилазе и рукавце, узбрдне и низбрдне. Овај што је од прије десет година назван по Биљани један је од оних које зовемо слијепи, не завршава у другој улици или раскршћем. Мјерио сам, једном раније, кад сам ондје био са Божом Копривицом, дужину Биљанине улице: 310 мојих корака, нешто око 240 метара, мислим.

 

С Јеленом сам изишао из таксија пред кућним бројем 3. Тај је број на кући испод балконске плоче. Изнад броја је и табла с Биљаниним именом и презименом. Гледамо тај број и ону таблу, али између нас и зида на којој је то двоје прибијено, стоји гвоздена јака капија. Иста ствар и на другој страни, гдје је број 6. На балкону куће број 3, стоји старија жена, наслонила се рукама на балконску ограду. Госпођо, бисте ли нам допустили да уђемо кроз ову Вашу капију, да приђемо ближе овој табли? То Вас молимо јер је она по којој Ваша улица има име била наша другарица. Само уђите, слободно уђите. Улазимо, а госпођа на балкону одговара некоме невидљивом и нечујном из собе иза својих леђа: ‘Познавали су жену, бре!’

 

Е то, познавали су жену, бре почини по мени пустош. Као кад се компјутерским мишем кликне на неку икону, а слика неће да се отвори, тако се и моја радна меморија заковала и ни макац. Познавали су жену, бре, и звук и глас познат, а не знам откуд. Слика јури слику, силуете, сјенке, глас познат, али непрепознат. Стани ту, каже ми Јелена иза фотоапарата, а мени по лубини звони познавали су жену, бре!

 

Одстојимо мало, погледнемо дуж улице, Јелена начини неколико слика, онај такси нас чека. Уђемо у возило, ова успомена, онај догађај, споменемо се Милана Милишића, мужа Јелениног, погинулог у Дубровнику, 5. октобра 1991, па се Јелена присјети како је Данилу Кишу у Не орку установљено да има на плућима рак, она је тада с Миланом била тамо, дружили се са Кишом, с Пасцале и са Бродским. Ту одлучимо да таксисту замолимо да нас одведе и до улице Данила Киша. И одведе нас, и ми изиђемо на углу Кишове улице и оне Војислава Илића, а мени и даље звони онопознавали су жену, бре. Од Кишове једва да има краће улице у Београду, само двије зграде се уписују у њу. Оданде опет у такси, Јелена ми прича о дружењу с Кишом у Америци, о томе како су јој неки пријатељи замјерили понешто што је рекла о томе како је Милан отишао с овога свијета. Познавали су жену, бре.

 

Изиђемо из возила, Јелена оде у Доситејеву, ја Васином према Филозофском. Кадли ми се просвијетли! То је могло бити у јесен 1984. Биљана је радила коректуру у Књижевним новинама, а ја сам био члан уредништва. Једне ноћи, након напорног дана у штампарији ‘Глас’ читао сам јој телефоном неколико фрагмената које сам био превео из Хипократовасписа ‘О природи жене’. Тамо при крају је било неколико реченица о томе како се познаје може ли жена остати трудна. И било је нешто овако: ако хоћеш да знаш може ли жена остати трудна, онда јој протрљај очи црвеним каменом; ако средство продре у њене очи, може остати трудна; ако не продре, не може. Тако сам јој некако то прочитао с листа свеске у којој сам то био превео. Биљана се закоцехнула од смијеха: ‘Какав идиот је тај Хипократ! Аман, Сине, мислила сам да је он ниво Аристотела! Како рече: црвеним каменом жени протрљати очи, аууу, бре! А јеси ли сигуран да си то добро превео, грчки је то?’

 

Прође та јесен, дође фебруар мјесец и у њему ‘пао дубок снијег’ (Воја Деспотов), а по том снијегу се играла првенствена утакмица Партизан – Хајдук из Сплита. Партизан добио 4:1, Божо Копривица, ја и Хусеин Лјајићгледали са западне трибине. Два гола за Партизан дао Милоња Ђукић. Два-три дана касније, опет штампарија, коректура ‘Књижевних новина’, Биљана Јовановић и Мариела Петровић рударски раде. Божо и ја крај прозора причамо о утакмици с Хајдуком и ја споменем да је први клуб Милоње Ђукића била Црвена стијена из Титограда. У том часу Биљана подигне очи к мени и каже: ‘А да тога Милоњу замолите да донесе мало те црвене стијене, да трљате женама очи?’ И опет је спопадне онај незаустављиви кикот. Кажем јој да ме више не зеза, а она мангупски каже: ‘Не зезам те, бре ја, зеза те твој Хипократ: познавао је жену, бре!’

 

порталновости.цом


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.