Бх. научницу није препознао домаћи систем, али јесте Харвард! Сада у БиХ покушава довести генетички центар из Њујорка чији је консултант

Прича младе научнице Анеле Зорлак јесте прича о борби младих људи који одлуче остати и градити своју научну каријеру у БиХ.

Tatjana Čalić / 04. децембар 2020

 

Анела је одбила посао у Њемачкој, да би на Биро за запошљавање била уписана као наставница биологије, умјесто као магистрица генетике, а да „по закону“ није могла радити ни један ни други посао. Ипак, захваљујући својој упорности и борбености, успјела је пронаћи посао, чак више њих, уписати Харвард, а већ осам мјесеци интензивно ради на довођењу генетичког центра из Њујорка, чији је консултант, у нашу земљу.

Ову 26-годишњакињу одувијек је занимао микро свијет, а када је наишла на појам – тотипотентност и истражила га (најједноставније - могућност да се из једне диференциране станице развије комплетна нова биљка) схватила је да је то пут којим жели ићи. Завршила је Гимназију, природни смјер, а матурски рад бранила је из предмета биологија и, наравно, тема је била генетика, генетичко инжењерство. Потом слиједи Природно–математички факултет, одсјек Биологија, а потом и магистериј.

ПОСАО У ЊЕМАЧКОЈ

По завршетку магистерија, један временски период обављала је праксу по сарајевским лабораторијама, стицала искуство и жељела учити још више, тако да је, након пријаве и неколико елиминаторних разговора, добила прилику за прву службену посјету Клиници за дијагностику ријетких обољења у Њемачкој, Ростоцк, и ту добила позицију медицинског генетичара у лабораторији за секвенцирање људског генома при дијагностици ријетких обољења. Поред сјајних финансијских услова, оно што јој је било много важније јесте култура пословања, гдје је послодавцу важно да има сретног и задовољног радника – јер само такав радник ће правити добре резултате:

„Прије добијања конкретног уговора, испитана сам о мојим жељама, посебним режимима исхране, уколико га имам, афинитетима ка спорту, курсевима других страних језика, јер су жељели осмислити програм који би мени као страном запосленику олакшао боравак у граду, држави и, наравно, њиховој компањи. Уговор сам добила пар дана након посјете, али је процес доношења одлуке са моје стране трајао дуго, 4 мјесеца. Одлуку је отежавала борба коју сам водила са самом собом, јер сам одувијек имала жељу да у БиХ направим велику причу по питању генетике и науке. Стога, одлучила сам да одложим потписивање уговора и себи задам временски рок у склопу којег желим да покренем пројекат на којем тренутно радим, и ево ту сам сада у борби да генетику позиционирам онако како је у свим европским и свјетским градовима, по узору на многобројне колеге са којима сурађујем“, прича за Буку млада научница. 

КАДА СИСТЕМ НЕ ПРЕПОЗНАЈЕ ДИПЛОМУ 

Међутим, са давањем шансе нашој земљи, долази у још једну у низу апсурдних ситуација - на Бироу за запошљавање нису је могли пријавити као магистрицу генетике, већ као наставницу билогије, с тим да овај посао такође није могла радити, јер нема положене предмете педагошког опредјелјенја. То је, каже, проблем који је већ дуго присутан у нашем друштву, али никако да дође на ред за рјешавање. Наглашава да студенти по завршетку Природно–математичког факултета, одсјек Биологија, са свим својим смјеровима - екологија, микробиологија, биохемија и физиологија, наставнички и генетика, имају проблем признања од стране система који је и направио тај кадар. Управо ту проблематику наводи све већи број младих људи природних опредјелјенја као разлог напуштања наше земље и градње каријере ван наших граница. Само Анелина генерација бројала је 20 генетичара, 20 сјајних студената, великих потенцијала и само је троје младих људи з те генерације остало у БиХ. Осталих 17 гради успјешне и признате каријере у земљама ЕУ и шире.

ГЕНЕТИЧАРИ У БИХ НИСУ ДИО ЗДРАВСТВЕНОГ СИСТЕМА

„Проблем са нашом струком је доста комплексан и тражи измјену, односно допуну постојећих закона, гдје би се за почетак наш статус ријешио. Такође, у САД, европским земљама, генетичари, микробиолози, биохемичари су дио здавственог система. Ако се само фокусирамо на генетичаре, морам нагласити да у САД процес лијечења започиње и завршава са генетичаром. На самом почетку, генетичар је укључен заједно са тимом љекара у дијагностици обољења, одређивању предиспозиције за развој обољења, одређивању одговарајуће терапије, па до саопштавања резултата и даљњих терапија. У нашој земљи, која школује генетичаре, такво шта је, нажалост, још увијек мисаона именица. Већ пар пута се покретала иницијатива од стране Удружења студената биологије, Удружења Биолога Би, али увијек безуспјешно“, појашњава проблематику наша саговорница и наводи који би то кораци били нужни да се проблеми почну рјешавати:

„Прије свега, потребно је формирати тим који би радио на допису ка Федералном парламенту за заказивање хитног састанка, затим приједлог измјене и допуне закона о јавном здравству, при којем би се радило на формирању Коморе која би, између осталог, била овлаштена за издавање лиценци генетичарима, увођење генетичара у здравствени систем, омогућила полагање стручног испита и даљње специјализације. Ово је заиста велики проблем, за који мислим да је дошло право вријеме да се ријеши. Да се све политичке струје, лични интереси ставе по страни и уради нешто коначно добро на државном нивоу у корист младих, стручних људи који у потрази за бољом приликом и признањем одлазе ван наших граница.“

ЗАПОШЉАВАЊЕ И УПИС НА ХАРВАРД

И поред административних проблема на које је Анела наилазила, није одустала и пронашла је посао. Наиме, током свог школовања, увијек је била активна, радила у невладином сектору, била укључена у велики број пројеката, а касније и сама тражила прилике за запослење и учење. Велики број њених ангажмана, каже, није био плаћен, али је ипак радила са циљем да учи и остварује контакте са људима из разних пословних окружења. И то се на крају исплатило.  Њен први ангажман, присјећа се, био је у виду неке врсте приправника на Клиничком центру Универзитета у Сарајеву, у лабораторији за хуману генетику, а по завршетку мастер студија добија прилику да ради у Централној лабораторији Еурофарм Поликлинике. 

„Пратила сам конкурсе, писала маилове, било је дана када сам у току једног дана радила само на слању маилова, упита за праксу, посао са преко 30 упита по једном дану. Један упит је ипак био успјешан, тако да сада у БиХ радим као стручни сарадник при Банци Матичних Ћелија Футуре Хеалтх Биобанк, сарадник при ПремиумГенетицс и нешто на шта сам највише поносна је мој ангажман у склопу Генетичког центра, савјетовалишта Гуиде Генетицс Неw Yорк“, истиче Анела и открива како је дошло до тога да данас студира на Харварду: „У жељи да добијем још више знања, будем у контакту са колегама широм свијета, тражила сам програм за додатно школовање из одређених области унутар генетике. Оно што ме је занимало највише је управо генетичка тестирања и секвенцирање. Тражила сам програм који би могао моја очекивања да покрије и да уједно повеже са пројектом на којем тренутно радим. Понуде сам тражила на најбољим универзитетима и сплетом околности одлучила сам да аплицирам за програм додатног школовања за професионалце на Харвард Медицал Сцхоол. Била сам мало и скептична по питању моје апликације, јер ипак је ово прграм намијењен за професоре, стручњаке из ове области који желе своје знање надоградити. Након апликације, постепено су ми јављали моје проласке из круга у круг, док ми у коначници нису јавили да сам прошла и да сам студент на програму Генетичка тестирања и секвенцирање. Ни у једном моменту моја диплома није доведена у питање, била сам све вријеме равноправан кандидат, једино што ме је плашило је управо било то искуство.“

Програм на Хрварду је конципиран тако да 5 мјесеци слуша предавања свакодневно, у просјеку 6 сати дневно из области за коју је аплицирала. Мјесец дана потом ће имати припремни период за испите и у коначници полагање испита. Наравно, нада се потом добијању дипломе о  успјешно завшеном програму при Харвард Медицал Сцхоол. 

ГЕНЕТИЧКИ ЦЕНТАР ИЗ ЊУЈОРКА 

Међутим, овдје се не завршава ова невјероватна прича о свему што је млада научница, захваљујући свом личном ангажману потигла.

Ради на још једном велико пројекту - покушава у БиХ довести генетички центар из Њујорка чији је консултант. Наравно да ни то у нашој земљи не иде лако: „То је прича о којој тренутно не могу пуно говорити управо из правних разлога. Активно радим на рјешавању главних проблема који ме спречавају да започнем са том причом што је прије могуће. Припремна фаза је трајала 8 мјесеци, још увијек се доста ствари треба рјешити, али се надам да ћу почетком наредне године моћи изаћи у јавност са више детаља. За сада могу рећи да је циљ читаве приче генетику свјетског нивоа, свјетских стручњака „довести“ на једно мјесто. Жеља ми је да људи на једноставном језику схвате шта је гентика, насљеђивање и који су то генетички факори који утјечу на развој болести. Главни партнер је Генетички центар Неw Yорк, са директорицом др. Боние Лиебрис, али и колеге из регије и Еуропе. Мој први састанак са др. Боние из Неw Yорка започео је тако што је она тражила БиХ на карти, није знала да постојимо, а сада иста та Боние данима смишља начин како са својим тимом да допринесе развоју Генетике у БиХ – то је мотивација!“

На крају разговора за наш портал каже да вјерује да се све дешава у право вријеме, и да је увјерена да је сада право вријеме да причу о Генетичком центру доведе до краја, а ако једног дана одлучи отићи, жели знати да је била покретач и оснивач нечег потпуно новог у својој земљи и да је дио свог знања оставила сљедећим генерацијама.


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.