БЕНД ЧИНЧИЛА / Вања Солаковић: Није само босанска младеж летаргична, цијели свијет је успаван!

"Сматрам да имамо велики проблем са егом, поготово ми на Балкану."

Ernest Bučinski / 06. децембар 2019

Foto: Vanja Solaković

 

"Сматрам да имамо велики проблем са егом, поготово ми на Балкану, јако смо из неког разлога подложни егоизму, јер нажалост стварно немамо развијену колективну свијест и ту онда долази до великих проблема. Ово је народ који мислим да све зна и да је увијек у праву и када такав приступ има већина, није ни чудно што долази стално до сукоба и конфликта и једне велике блокаде друштва, опште заглављености", казао је Вања Солаковић, фронтмен групе Чинчила.

Сарајевска рок сцена некада је важила за најјачу, бар када је ријеч о поп-рок музици, али ни данас не оскудијева у одличним бендовима. Оно што је разлика између ранијег периода је да се млади музичари из града на Миљацки данас више базирају на алтернативнијем зуку. Један од бендова који обећава, а по професионалном приступу умјетности одскаче од већине музичких скупина своје генерације, јесте алтер-бенд Чинчила. Бенд је основан 2012. године, али се прва постава распала, па је фронтмен Вања Солаковић у кратком временском року пронашао нове чланове, који су се јако добро уклопили. Један од њих је басиста Исмар Жалица, који поред Вање има ауторски удио у стварању пјесама. У бенду су и млади гитариста Арман Хаджиграхић, који је са својом младалачком енергијом оживио дух бенда, а ту су још и гитариста Мирза Барадарић и бубњар Вања Гутић - Буки. Ових дана изашао је Чинчилин други студијски албум "Без облика", па смо поводом тога разговарали са фронтменом бенда Вањом Солаковићем.

Откуд идеја да име бенду дате по крзнатој животињици?

ВАЊА: Име Чинчила је случајно настало. Звучно нам је било, па смо га и узели. Послије смо схватили да има и повезнице са бендом у смислу да су Чинчиле јако енергичне животиње, као што су и наши наступи, а и знамо ситуацију око масовног убијања Чинчила у сврху производње крзна. Будући да смо ми против те врсте индустрије, можемо слободно рећи да је Чинчила симбол свега што јесмо и што нас мучи у исто вријеме.

Постоји ли разлика између вашег првог и другог албума?

ВАЊА: Први албум нам је донио много, одлично је прошао и пласирао нас је гдје нисмо ни сањали. Будући да радимо алтернативну музику, нисмо замишљали да ће се јавност толико заинтересовати за наш рад. Вјероватно да смо стварно одрадили посао, а што је још занимљивије нисмо имали средстава за реализацију албума. Све смо сами снимили и продуцирали, што је доказ да се све може ако бенд има довољно воље. Први албум се доста разликује од новог, више је оријентисан фанк звуку, док је нови нешто мрачнији и више окренут жешћем грандж алтернативном звуку, мада су оба албума спој више жанрова пошто жанровски нисмо ограничени. 

Колико је трајало стварање албума "Без облика"? 

ВАЊА: "Без облика" је наш други студијски албум који смо радили постепено на миру, јер нисмо вођени квантитетом него квалитетом. Жељели смо да све одрадимо прецизно. Комплетна израдња албума од креативног процеса, па до снимања и продукције је трајала двије године. Материјал је нешто што тотално одудара данашњим тренодвима, чак је и у ретро маниру деведесетих. Будући да нас интересује органски звук који је лишен модерних електронских приступа, жељели смо ухватити органску форму једног живог бенда. Јако смо задовољни како је све на крају испало, албум звучи како треба, осјети се да човјек свира, а не машина.

Шта вас је инспирисало да албум назовете "Без облика"? Да ли мислите да је данашња босанска младеж безоблична и безидејна, да не кажем летаргична?

ВАЊА: Није само босанска младеж летаргична, комплетан свијет је постао успаван. Вјероватно су сви заробљени у свом комфору, или у жељи за њим, а он се константно рекламира као нешто позитивно. Комфор, који материјализам пружа, лажна је слика како би требао изгледати један позитиван људски живот. Ја кажем да сви живимо "Мацдоналдс синдром" и то глобално. Нове генерације које су од самог старта обликоване да буду конзументи и сав тај конзумеристички приступ животу је заслужан зашто све мање имамо позитивних и јаких изражаја, да не кажем умјетности, јер се зна да умјетност настаје у борби и потрази, а не у комфору и тежњи ка материјалном расипању. Такођер ту су трендови ти који држе омладину далеко од истине, много су се пореметиле вриједности, данашњи идоли које слиједи омладина најчешце су чисти глас капитализма, претежно се говори како човјек вриједи ако је материјално богат,  ако носиш маркиране ствари, возиш скупа аута итд. Све је то много поремећено и дјелује на омладину да су успавани и да стварно ријетко чине позитивне помаке. Сви ми живимо конзумеризам, неко мање, а неко више, "сисамо млијеко које се нуди и рекламира као здраво", а нико се не пита да ли је стварно здраво, и што је горе, нико не нуди алтернативу свему томе. Они који мало свјеснији и покушавају се супротставити, су најчешће спутавани, јер аутоматски одударају од система и самим тиме систем не дозвољава да њихова тумачења испливају на површину. Тешка је ситуација, надамо се да ће се ствари у будућности мало побољшати.

Шта су главне теме које вас окупирају када стварате пјесме?

ВАЊА: Чинчилини тесктови су базирани на социјалне и друштвене проблематике, будући да живимо у времену у којем стварно има гомилу проблема, гдје и сам човјек губи своју суштину, теме се саме некако намећу. У свијету гдје се све мање цијени  индивидуализам и гдје се све више губи и сама хуманост, јако је тешко бити одвојен од свега тога. Самим тиме што то проживљавамо константно имамо и о чему писати. Мој метод писања текстова се не ослања на баналном описивању прича и ситуација, радије се служим метафорама, јер ми је на тај начин једноставније приказати, а такођер желим описати и своје емоционално стање које имам у датим тренутцима услијед модерног стила живота. 

Једна од пјесама се зове Егоманијак. Да ли је наше друштво жртва саможиваца и да ли мислите да је егоизам у нашем друштву попримио облик пандемије?

ВАЊА: Егоцентризам је велики проблем од самог постојања човјека. Ако посматрамо егоцентризам као велики облак који нам мути рационално размишљање, буде нам сасвим јасно да се управо због ега многе ствари одиграју негативно по нас саме, а и комплетно друштво. Сматрам да имамо велики проблем са егом, поготово ми на Балкану, јако смо из неког разлога подложни егоизму, јер нажалост стварно немамо развијену колективну свијест и ту онда долази до великих проблема. Ово је народ који мислим да све зна и да је увијек у праву и када такав приступ има већина, није ни чудно што долази стално до сукоба и конфликта и једне велике блокаде друштва, опште заглављености. 

 

Чинчила је перформерски бенд. Да ли сами осмишљавате своје наступе или имате неке стилисте који вам помажу?

ВАЊА: Што се визуелног идентитета и перформанса тиче све је наша креација, немамо у глобалном баш много помоћи са стране других, могу са сигурношцу рећи да смо тотално независан бенд, све сами креирамо и радимо. Што се слиједа дешавања током концерта тиче, све се дешава спонтано, нема ту неке претјеране филозофије и припреме, само се пустимо да нас звук води и то је то.

Сарајево важи за град који је имао можда и најбољу музичку сцену у бившој држави. Како данас ствари стоје по том питању, да ли су данашњи нови сарајевски бендови достојни оне "старе гарде"?

ВАЊА: Сарајево је некад био центар поп рок културе, међутим није никад био центар алтернативне рок културе. То код нас никад није заживјело и било на већем нивоу. Увијек је било пар бендова који су радили, али стварно никад нисмо имали праву алтернативну сцену. Мислим да је то, што се глобално рок музике тиче, велики проблем, јер гитарска музика више није тренд, а тако је нажалост и код нас. Једноставно град је пун репера, трепера, дј-ева и свега онога што је данас популарно. То није ништа чудно, трендови су много јаки и брзо формирају омладину, тако да је природно да це омладина прво потегнути за оним што је приказано као нешто кул. Слабо је коме у циљу да ради музику из чисте љубави, а у томе и јесте проблем, јер многи музику доживљавају као средство са којим ће стећи популарност и статус. Нажалост, већини је важнији статус од самог изражаја, па будући да је већина вођена таквим ставом имате јако мали број људи који истражују звук и воле музику због саме музике и  стваралаштва.

 

 

Припадате генерацији која се не сјећа, или чак нисте ни били рођени када су биле све оне страхоте које су  нашу државу тресле деведесетих. Утиче ли на ваш рад тај постратни период који никако да прође?

ВАЊА: Наравно да утиче, јер је комплетна држава заглављена због тога. Људи и након толико година нису у стању да превазиђу неке ствари и да наставе даље, а то је стварно тужно. Мени је јако жао што је такво стање и што многи и даље живе у агонији из прошлости. Рат је стварно нешто што може уназадити народ и државу за веома дуг период и искрено се надам се да ће нове генерације мијењати ствари на боље, имати свјеж приступ, без ожиљака што би се рекло.

Гдје ће вас у скорије вријеме људи моћи чути и када бањалучка публика може очекивати промоцију вашег албума и на свом терену?

ВАЊА: Планирамо одрадити концерт у Мостару и на Палама, након тога ћемо имати кратку паузу.  Настојаћемо доћи у Бањалуку и Приједор, те са тиме завршити бх. турнеју, а онда кренути на регионалну турнеју.

 

 

Разговарао Ернест Бучински
 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.