Асим Мујкић: Најрадикалнија Додикова мјера према БиХ је стављање значке са заставом РС на ревер

Професор на Факултету политичких наука у Сарајеву Асим Мујкић тврди да тамо гдје одговорни политичари виде прилику за дијалог, ови наши пронађу још једно мјесто раздора и прилику да покажу своју силу, моћ, да знају лупити шаком од сто. 

Milovan Matić / 03. септембар 2019

Он је у интервјуу за Бука портал на једноставан начин објаснио како ријешити институционалну кризу у БиХ, због чега сви политички споразуми код нас постају неспоразуми и открио како национални лидери одржавају имидж бораца за српску/хрватску/бошњачку ствар.

 

Постоји ли рјешење за тренутну институционалну кризу у БиХ и видите ли могућност да овдашњи политички лидери пронађу компромис око њима битних питања?

 

Добро сте рекли – око њима битних питања. И то је кључно у свему томе. Шта је с битним питањима за грађане? Наравно да рјешење постоји и оно је врло досадно и на њему се не може добити ниједан политички поен у овој земљи, а зове се, за почетак, поштовање закона. Цијелокупна мудролија наше политичке елите је да намјесто поштивања закона и провођења судских одлука, увијек проблематизирају своје и позиције других, да их контекстуализирају с потпуно неочекиваним и бесмисленим стварима које немају везе с одређеном политичком одлуком и на тај начин производе потребу за некаквим компромисом. Закони постоје, одлуке судских инстанци су давно донесене, уставни оквир постоји, институције у којима се те ствари рјешавају постоје, дакле, никаквог мјеста за компромис ту нема и не може бити. Немамо се ми шта слагати или не слагати да се нека судска одлука или закон проведе. И управо о томе се ради. Потребно је слабити институције државе, чинити их неефикасним, јер само тако олабављени оквир у коме су судске одлуке или провођење закона ствар компромиса омогућује да се добар дио политичке елите у БиХ не нађе иза решетака или буде пометен на сметљиште хисторије. 

 

Како је могуће да се у БиХ водећи политичари, и кад постигну договор, потпишу споразум, нису договорили и споразумјели?

 

Како су политичке кризе код нас фиктивне, исто тако фиктивни су и споразуми и договори. Ако пажљиво погледамо овај посљедњи споразум, шта је то стварно договорено? Да ће политичари поштовати законе и судске одлуке, да ће поштовати Дејтонски споразум и да ће настојати убрзати еуропски пут и слично. Па то је скандалозно, безобразно. Хајде да се ми као најодговорнији политички представници договоримо да ћемо поштовати закон. И то је тај компромис. Зашто грађани немају могућност да, када им дође наплата пореза, кажу 'чекај мало, хајде да нађемо неки компромис'?

 

Због чега је у БиХ одједном АНП постао питање свих питања?

 

Зато што су 25. новембар или 9. јануар предалеко, а фол са заставом не би упалио други пут. Тако се деси да нешто што иде по аутоматизму одједном постане ствар од 'бити или не бити'. Али без обзира на то, питање војно-безбједносних интеграција једне земље треба бити отворено за јавну расправу, за шире слојеве грађанства. То је један комплексни и обухватни процес и није ствар неколицине политичара и њихових трулих компромиса. Треба отворено разговарати. С једне стране, може се разумјети, условно речено, српски сентимент у вези с НАТО-м, с обзиром на недавну ратну прошлост, али треба узети у обзир и другу перспективу, гдје се напоредо с интензивним наоружањем и милитаризацијом Србије код других народа и грађана јавља нелагода. Одговорни политичари би ту видјели простор за отворени дијалог и предводили би ту ширу друштвену расправу, укључујући професионалце, експерте, цивилно друштво и остале грађане. Неодговорни у том виде још једно мјесто раздора и прилику да покажу своју силу, моћ, да знају лупити шаком од сто. 

 

Прије избора и неколико мјесеци након избора побједници су причали о повећању плата, новим радним мјестима и демографској политици, док данас ове теме нико не помиње. Како је одједном оно битно постало неважно?

 

Зато се бавимо АНП, пељешким мостом и другим пријетњама по виталне националне интересе да се не би причало о платама, радним мјестима и демографији. Тако је у етнополитичкој перверзији подршка пељешком мосту витални национални интерес, а демографско десетковање свог народа, затварање школа, масовни егзодус радништва није. Та замјена теза функционише већ 25 година и ти политичари не виде разлога да се нешто што је функционално сада мијења. Међутим, исто тако треба знати да се, док та игра функционише, истовремено производи такав социјални јаз, који у тренутку када он постане непремостив, нужно доводи до преврата и нових рјешења, па се маневарски простор политичке класе из једног у други изборни круг смањује. Зато су фабриковане кризе чешће, њихов језик и методе разрачунавања с неистомишљеницима радикалније, јер је све теже држати своју гласачку базу на окупу. 

 

Милорад Додик најављује радикалне мјере уколико се не формира власт. Колико су његове пријетње реалне, а колико су ту само ради прикупљања нових поена и бољег позиционирања пред другом страном?

 

Најрадикалнија мјера према БиХ коју је Додик донио као члан Предсједништва БиХ била је стављање значке са заставом РС на ревер свог сакоа. Кад се све одузме и сабере, суштински радикалне мјере до сада је Додик доносио и проводио искључиво према грађанима Републике Српске, прометнувши се у њена деспота, поклопивши све институције, пословне мреже, па видимо и градске тргове и већину медија.  Но и поред тога, он успјешно одржава имидж борца за српску ствар. То се, у мањој или већој мјери, може рећи и за остале националне лидере. 

 

Шта могу да очекују грађани БиХ у наредном периоду од оних за које су прије годину дана дали свој глас да их представљају?

 

Нисам склон ослобађати грађане њиховог удјела у кривици за постојеће стање, но ипак, њима у прилог морам рећи да су сви избори у БиХ од 1990. год. па до данас вођени у изузетно недемократским условима, односно под пријетњом егзистенцијалног нестанка овог или оног народа, звецкањем оружја или слутњама о могућем сукобу, чему доприноси медијско хушкање и свакодневни политички дискурс. Дакле, сва наша гласања била су успјешно навођена према зацртаном резултату. Такво слуђивање грађана из једног у друге изборе довело је до тога да је њихово једино суштинско очекивање да се задржи статус qуо, што је управо онај жељени циљ националистичке клике. Погледајмо ове сталне кризе које утјерују страх у кости обичним грађанима и који су пресретни када се касније спусти реторика и ствари врате у нормалу, у оно како је било, у статус qуо. Тим сталним кризним надраживањем производи се потреба за одржањем стања какво јесте.  Већ сам рекао, опасно је играти се с таквим сентиментом, али, будимо искрени, када је то хисторија уистину била учитељица живота. 
 


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.