Алкохол и књижевност: Литература која тече

Бауделаире је тврдио да може чути говор вина, јер оно збори душом. Оно обавјештава онога тко га узима да ће можда у желуцу направити дармар, али кад се попне у мозак, ту ће извести најљепшу игру. "Из нашег сједињења родит ће се поезија", пјева вино тајанственим језиком. Бауделаире жали оне који ту пјесму никад нису чули. Само вино "свакодневно понавља своја доброчинства", све остало је пријетворно. Онда се нађу идиоти и осуђују човјека који "пијући вино испија генијалност".

Mirko Kovač / 06. јануар 2014

Одувијек се у књижевним биртијама радо ћаскало о писцима и њиховим пороцима. Тко је знао више згода из порочног живота неког писца, тај је био јачи стручњак за књижевност.

Велика су књижевна имена ушла у легенду по пијанчевању; та је легенда постала неодвојива од њихова дјела. Напијало се у свим епохама и ваљда још од прве писане ријечи. Писци су цугали из гушта или позе, ради окрјепе душе, у славу боеме, слиједећи књижевну традицију пића, опонашајући једни друге, из очаја или овисности, лијечећи љубавне јаде или какве друге бољке, из бунта и страха од смрти, у бијегу од самоће или у јаду емиграције.

Цугало се из тко зна којих све разлога, мистичних, душевних, самоубилачких, породичних, сексуалних. Или, да би се слободом таквог избора саблазнило буржуја. Да би се потиснуо осјећај кривње, стварне или фиктивне; осјећај гријеха према вољеним особама. Да би се плакало и сјећало, да би се "зидале куле у зраку". Да би се заборавило. Али сваки је од тих цугароша настојао дефинирати барем двије ствари: зашто пише и зашто пије. На оба питања остало је много протурјечних одговора.

Пили су и религиозни пјесници и мистици, увјерени да се вином слави Божја љубав. Крух је тијело, вино као крв је душа. Напијање је умакање круха у вино, сједињење (цониунцтио); о томе јединству Јунг је натукнуо у својој алкемији. И сам Јунг је посезао за чашом. Писао је у успоменама да вино потиче визије и предвиђање будућих догађаја. Пити значи судјеловати у мисном обреду избављења душе. Крух намочен вином св. Амброзије називао је медикаментом.

Колико сам пута чуо винопије како након прве чаше с уфањем и олакшањем изговарају да је сваки гутљај лијек за душу, мелем на убоје и ране живота. Пијем, јер ме боли душа. У похвалама вину рабе се појмови као што су причест, крв Исусова, мисно вино. "Вином се утољује жеђ за вином", тако звучи један стих религиознога енглескога пјесника Р. С. Тхомаса који је био жупник и ноторна пијаница. Веле да је ушао у легенду по бљувању прије него би започео редовничке дужности у велшким сеоским жупама.

Наш је Матош тврдио да таленти ничу у крајевима богатим виновом лозом. Краљ боема Тин Ујевић сматрао је пиће слободом и маштао о малим фонтанама вина, о виноскоцима умјесто водоскока. Он вели: "Вино развезује језик, дарива блиставе говорничке теме, ствара рјечитост. У вину је света искра. Вино и надахнуће, то је један појам; рјечитост, дух и поезија излазе из вина." Тај пјеснички гениј знао је рећи да је поезија изашла из боце, као што су љубави и страсти изашле из бачава и винских подрума. Тин је рекао: "Ми смо кроз нараштаје умирали с чашом у руци."

Али писци су и другдје умирали отровани алкохолом и углавном млади. Амерички писац Ф. С. Фитзгералд умро је од посљедица пића у својој четрдесет четвртој години. Славни Едгар Аллан Пое, са супер комбинацијом наркотика и алкохола, умро је у својој четрдесетој. Нјемачки писац, најпознатија испичутура свога времена, Е. Т. А. Хоффманн умро је у четрдесет шестој години. Славни Јацк Лондон, који је писао о алкохолном безнађу, умро је са четрдесет година. ИКонстант Гáлцзńски, осебујна пјесничка појава у пољској књижевности, умро је млад. Цзесла Милосз писао је о његовим каванским лудостима, о лијечењу у санаторију за алкохоличаре. У једном санаторију, вели Милосз, тако се наметнуо да је успио напијати и лијечнике и пацијенте, па су приређивали бициклистичке утрке по болничким ходницима.
Дугачка је листа пијаних писаца, а прича често трагична. Трагично је завршио и велики писац Малцолм Лор, пијанчина која заузима највише мјесто на љествици писаца-алкохоличара, аутор гласовитога романа "Испод вулкана", за који је Маурице Бланцхот рекао да је "пијана Божанствена комедија" нашега времена. У студији о писцу Цлариссе Франциллон вели да је Лор био виталан, енергичан, изузетне физичке снаге, радан, способан за аскезу – све то на једној страни, а на другој особа у власти демона, манијак који се "лелуја на рубу провалије", брука од које се стрепило на јавним мјестима. Пити или не пити, то је питање које је опсједало и раздирало несретнога Лорја. Када га је пријатељ затворио у свој стан у Не орку да би довршио рукопис једне своје књиге, сакрио је све залихе пића, а када је дошао у посјет, затекао је расположеног Малцолма који је рекао: "Попио сам ти сву колоњску воду." Доуглас Да написао је кратку биографију тога великог писца у којој на једном мјесту вели да је Лор био "толико натопљен алкохолом, да се то више није могло исциједити ни исцијелити". Пио је у огромним количинама. Умио је за трен ока, надушак, искапити боцу било каквог пића. Свога психијатра увјеравао је да пије стога што је плагијатор у књижевности и што има мали пенис. Једном је рекао: "Стајати пијан уз шанк, најљепши је призор човјекова постојања."
У роману "Испод вулкана", по којему је славни Јохн Хустон снимио филм 1984. (играју Алберт Финне и Јацуелине Биссет), потекле су најбоље странице икада написане о алкохоличару, маестрално нијансиране у лику Геоффреа Фирмина. Хајде, барем нека вајда од ауторова бјесомучног напијања. Данило Киш је волио рећи да је за мамурлук најдјелотворнији лијек самоубојство. Тај лијек изабрао је и Малцолм Лор; убио се алкохолом и јаком дозом барбитурата. На његову зараслу гробу у мјесту Рипе, у јужној Енглеској, стоји епитаф који је сам срочио, вјеројатно у пијану стању. Између осталог пише: "Ноћобдија он је био и увијек много пио / у габули док је био, час га смртни походио."

Фаулкнер је умро од кљенути срца, како је службено приопћено, а легенда каже да је тога 6. српња 1962. године био трештен-пијан и да је пао с коња. Нјегова је омиљена изрека била: "Добар бурбон лијечи све боли." Хеминга је починио самоубојство на врхунцу славе; имао је 63 године. Устријелио се ловачком пушком. Покрај њега биле су двије празне боце вискија и једна тек начета боца џина. Посљедњих година свога живота није се тријезнио. У књизи успомена "Покретни благдан" Хеминга је шармантно писао о шанковима у паришким бистроима. Има ондје згодан детаљ како му је досађивао Јамес Јоце и сваки пут се олешио од пића, па је "пијану ирску мрцину" често морао носити на леђима. Та згода прикључује још једног пијанца у ову едицију славних.

Цијела је повијест књижевности једна бескрајна точионица. Точило се ондје пића и духа, а да се то двоје није узајамно потирало. Дакле, у тој пивници локало се и лочући сатирало до "растројства свих чула", како је Артхур Римбауд најрадије дефинирао пјесништво. Он је проповиједао пијанчевања као стимуланс за улазак у мистично, у "дијалог са сјенама". Од пића је начинио филозофију и властиту поетику. Тин Ујевић дивио се Римбауду понајвише стога што је рано "забаталио писање" и посветио се шверцању оружја и дроге. И Матош је такођер био фасциниран Римбаудовим животом, који је био "поетичнији од поезије". Да, боема фасцинира. Онда није чудо што је Тин рекао: "Пијем да би ми се људи дивили." Како је само Бауделаиреа расрдио Бриллат-Саварин који је у својој "Филозофији укуса" написао о вину само то да се прави од плода винове лозе, а ни ријечи о његовим чаробним својствима, о томе "интелектуалном злату". Бауделаире га је исмијао и назвао "славним глупаном", а његову гласовиту књигу "лажним ремек-дјелом" и "бљутавим тијестом".

Бауделаире је тврдио да може чути говор вина, јер оно збори душом. Оно обавјештава онога тко га узима да ће можда у желуцу направити дармар, али кад се попне у мозак, ту ће извести најљепшу игру. "Из нашег сједињења родит ће се поезија", пјева вино тајанственим језиком. Бауделаире жали оне који ту пјесму никад нису чули. Само вино "свакодневно понавља своја доброчинства", све остало је пријетворно. Онда се нађу идиоти и осуђују човјека који "пијући вино испија генијалност".

Ако кадгод пијем, онда најрадије пијем црно вино. Гушта ми блатина из подрума обитељи Бунтић, виногорје мостарског краја. И Крлежа је радо пио блатину, али с мјером. Једном смо, негдје средином седамдесетих,Данило Киш, Предраг Матвејевић и ја, били с њим на ручку у Шумском двору у Загребу. Како нам је био домаћин, наручио је блатину, унаточ Кишову инзистирању да пијемо неко словенско вино. "Кај ти знаш о винима, пијаницо", рекао је на онај свој симпатично осорни начин, заправо врло њежно, јер му је Киш био посебице драг.

С Кишом сам пријатељевао неких тридесетак година, али он није био пијаница. Истина, знао се итекако нарољати, без уживања у пићу. Пио је само у друштву, штимунга ради, "тек да би се неприлагодљив прилагодио", како је сам знао рећи. Покаткад је правио скандале, али је углавном био весео; пјевао је, свирао гитару, удварао се женама и шармирао. Мој други блиски пријатељ, Борислав Пекић, велики прозни писац, пио је као смук. Унаточ крхку здрављу, таманио је жестока пића с чудесном издржљивошћу. Могао је пити неколико дана за редом, без јела и спавања. У пијанству га је красила луцидност и изузетни смисао за хумор. У Сарајеву, негдје 1966., носио сам га мртвог-пијаног од бара хотела Европа до Централа. И док сам га вукао онако дугачког, промрмљао је смијући се: "Сада је на твојим леђима терет српске књижевности!"

"Само хуље пију млијеко", тако је говорио велики винопија Цхарлес Бауделаире.

 
(Ферал Трибуне, 03. 11. 2001.)

Преузето са портала "Лупига"

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.