Алексеј Кишјухас: „То бих и ја умео“?

Србији се догодила Марина Абрамовић, а затим и изнова – народ. Попут дупета, свако је имао мишљење на задату тему, као и став о модерној и савременој уметности.

Aleksej Kišjuhas / 07. октобар 2019

И на списак професија за које сматрамо да имамо умећа – учитељ, лекар, урбаниста, геополитичар, фудбалски селектор, кошаркашки тренер итд. – додата је и професија историчара уметности.

Аматерске критике на рачун Абрамовић пљуште и слева и здесна, па једне спочитавају елитизам, скупоћу и претенциозност, а друге дробе о декадентном Западу и васколикој завери спроћу српског народа. Имати став није грех. Али преваленција једног типа мишљења о Абрамовић и модерној уметности уопште, проговара томове о материјалном и духовном сиромаштву овог друштва. Када је реч о перцепцији уметности у повећем делу јавности, биће да модерност и Модерна још нису стигле на ове просторе.

За просечног интернет коментатора са дна онлајн вести или за „1244“ твитераша, Марина Абрамовић неко је ко гледа у магарца, сече се ножем, рибачи кравље кости, жваће црни лук и слично. И усуђује се да то назове уметношћу, док заправо лукративно продаје муда за бубреге.

Махом тупавим Американцима који данима стоје у реду да би сели наспрам ње, када је не мећу на листе најутицајнијих људи на свету. Али боље од тога зна и уме наш народни човек и победник из вицева о Амеру и Русу, док мудро устврђује да то „није права уметност“. Јер, уметност је ваљда само уље на платну у коцкастом раму. И, ако може да што верније прикаже дуњу и цвеће у вази, коња у трку, обнажену женску, Светог Николу, валовити пејзаж са балом сена, или пецароша у чамцу док свиће дан. Да буде лепо, молићу лепо.

И није реч само о Абрамовић, већ о читавом 20. веку који нам упадљиво измиче. Стотину му Помпидуа, Тејтова и МоМА, Пабло Пикасо је цртао коцкасте главе и носеве тамо где је место ушима (1907), Казимир Маљевич офарбао цело платно у црно (1915), Марсел Дишан донео, изврнуо и потписао писоар са депоније (1917), Пит Мондријан обојио три правоугаоника у црвено, плаво и жуто (1921), а Салвадор Дали заменио телефонску слушалицу гипсаним јастогом (1936).

ДЖексон Полок је одозго насумично сипао боје на платно (1948), Ив Клајн произвео једанаест слика са само једном, истом плавом бојом (1957), Енди Ворхол 32 пута прештампао слику конзерве супе (1962), а Дејмијан Херст препарирао и турио ајкулу у витрину (1991). Да ли су онда и сви ови великани тек претенциозни преваранти и симболи пропасти Запада? Или то важи само за „светску, а нашу“ Марину?

Типичан лаички, аматерски, свеприсутан и умоболан приговор модерној уметности тада гласи: „То бих и ја умео“, „То је и моје дете могло да нацрта“ итд. И, са или без Марине Абрамовић у Србији, овај „аргумент“ ваља раскринкати једном за свагда. Јер, друже и „уради сам“ мајсторе, прво, вероватно је да не, ти не би умео да то урадиш. И, друго, чак и да умеш – а зашто ниси? Дакле, прво, да ли наши „зналци“ познају и основне сликарске технике, а да то нису фломастери из супермаркета? Како се користе, мешају и понашају уљане боје? Угљен? Креда? Туш? Гваш?

Пигменти, гумирабика, разређивачи? Згодно је и надобудно помислити да и ми сами умемо да офарбамо платно црном уљаном бојом попут Маљевича. Јер, цртали смо Светог Саву на часовима ликовног у основној школи, ускликујући с љубављу? Да, али са унапред припремљеном палетом дрвених бојица и на папиру из Блока 5. А скочимо само до продавнице сликарске опреме за пунолетне и запањимо се количином техничког знања које је потребно и за најобичније уље на платну.

На пример, споменута Мондријанова црна решетка са црвеним, плавим и жутим правоугаоником („Таблеау И“, 1921), веома је изазовна и у техничком или занатском смислу. Да смо икада користили уљане боје, разумели бисмо колико је тешко насликати оволико тачне, оштре, конзистентне и прецизне линије на платну.

Уосталом, покушајмо сами. Можда ћемо више ценити и сам занатски аспект модерне уметности, те научити нешто ново успут. А када је реч о Абрамовић, могуће је да умемо да буљимо у магарца сат времена („Исповест“, 2010). Али, да ли бисмо се усудили да забијамо ножеве између прстију („Ритам 10“, 1973), пустимо да нас други убадају маказама и секу скалпелима („Ритам 0“, 1974), или да 12 дана седимо у импровизованом стану пред публиком, без хране и излаза („Кућа са погледом на океан“, 2002)? Како се оно каже, „Драги гледаоци, не покушавајте ово код куће“?

Хвала фотографији и сличним иновацијама, техничко умеће је, срећом, већ читаво столеће и кусур година једна посве секундарна ствар у (историји) уметности. Само многе од нас нико није обавестио о томе. Јербо на часовима ликовне културе у нашим школама цртамо једино унапред задате вазе са крпама, пејзаже, сопствене мајке и споменуте Свете Саве. Уместо да учимо шта то уметност јесте, а шта не. А уметност је филозофија, идеја, порука, (пре)испитивање, критика, животно искуство и поглед на свет, а не пука техничка вештина.

Не ради се о умећу чишћења костију рибаћом четком, већ о важној поруци Абрамовић да се „после рата, крв не може опрати“ („Балкан Бароqуе“, 1997). Исто је и са „Исповешћу“ пред фамозним магарцем, где је реч о суочавању човека са болним сећањима из детињства. Дакле, чак и ако сами „умемо“ да нажврљамо коцкасте госпођице са носом где „треба“ да је уво, донесемо писоар са депоније или насумично прскамо фарбу на платно на поду, поента је у ономе шта су то Пикасо, Дишан и Полок били желели да поруче. А то је да слика са више перспектива одједном, свакодневни и прости објекти, или сама боја, такође могу бити уметничка дела. А о томе, а не о вештини цртања прстију, чукљева, зеница и трепавица, се у тој уметности и ради.

Свако уметничко дело, антички кип, уље на платну, апстракцију, икону, перформанс, гоблен или фотографију са ајфона, немогуће је разумети без познавања друштвеног, историјског и уметничког контекста у којем оно настаје. То јест, без некаквог – знања. А то знање нам толико недостаје у животу и образовању.

Онда нам је и једна „Мона Лиза“ (1503) „ништа посебно“, а не први модерни психолошки портрет у историји. И својеврсна парадигма хуманизма, тог одважног филозофског повратка човека у центар универзума. Па неуко јурцамо кроз музеје и галерије по туристичким пакет аранжманима, а баналним цоктањима, одмахивањима руком и шатро духовитим опаскама о модерној уметности као белосветској будалаштини, само невешто засењујемо сопствену простоту и незнање. Зато, сваки пут када пред модерним уметничким делом надобудно изговоримо или сујетно помислимо „То бих и ја умео“, ми тада заправо мислимо следеће: „Ово не приказује нарочити степен техничке вештине уметника, а само је то оно што ја захтевам од уметничког дела“. Хм, више не звучи толико надахнуто, паметно и секси.

И можда јесте у реду да нам се лично допада само она уметност која демонстрира техничку вештину или ликовно умеће које не поседујемо сами. Али морамо разумети да већ преко стотину година постоји историја уметника који су заузели један сасвим нови приступ, намерно избегавајући да прикажу неку наднаравну занатску вештину.

Ово су чинили и чине из разних сјајних разлога: да узнемире критичаре и јавност, да уздрмају правила и норме, да превазиђу традицију и пробију границе, да укажу на универзалне феномене, проблеме, страхове и страсти, да преиспитају однос између уметника и публике. Што све, гле чуда и о јереси, издашно ради и та Марина Абрамовић из свих уджбеника историје уметности. Зато читаво столеће имамо неимпресивне слике и немонументалне скулптуре, једнобојна платна и детињасте шкработине, изврнуте писоаре и конзерве супе, те перформативна самоповређивања тела.

Изложба и посета Марине Абрамовић јесте првокласни уметнички и прворазредни друштвени догађај у Србији. Што препознају и прекобројни цинични коментатори, лаички критичари и мушкићи увређени за тастатуром на интернетима. Док је дневна политика толико канибализовала наше животе да испада како су љубитељи модерне уметности – за Вучића, а противници модерне уметности – за опозицију. Можемо критиковати скупоценост издвојеног буджета за ову изложбу, и морамо критиковати скарадно антикомунистички историјски ревизионизам ове уметнице.

Али и разумети следеће. Уколико, захваљујући санкцијама и изолацији, рату и ратним злочинима, беди и сиромаштву, српско друштво заиста жели да надокнади своју хроничну заосталост и акутну запарложеност у поређењу са развијеним земљама Запада – то српско друштво напросто мора да улаже огроман новац у овакве и сличне ствари. Дакле, ако заиста жели да ухвати корак са светом, српско друштво мора да улаже компаративно или процентуално више од Финске у образовање, више од Америке у науку, и више од Француске у уметност и културу.

Најзад, како то да смо толико увређено штедљиви баш на случају Марине Абрамовић? Да ли је можда боље сипати новац у Звезду и Партизан? Расходоване борбене авионе? Светлеће новогодишње и кичолике инсталације? Опраштати порезе Пинку? Платити милион долара за оног рмпалију Миладина Ковачевића, јер и он нас је прославио у Америци? Јавни новац се троши и цури на све стране, и ово је најмање лош или пак сасвим добар трошак.

Уколико оваквим радикалним „перформансом“ Ана Брнабић настоји да врати Србију на уметничку мапу Европе и света, то јесте сасвим океј, независно од личних и политичких пристрасности. У супротном ћемо, попут „оца нације“ Добрице Ћосића, заостајати, остати и живети – „У туђем веку“. Удобно сматрати да се читав 20. век у уметности, као и у историји, економији и социологији, није ни догодио. Па дедер онда мртву дуњу и вазу са цвећем, те икону са Исусом и матер му, у златном раму и на зид.

Који никако да пробијемо на путу у 21. век. „То бисмо и ми умели“, кажу инстинктивни опозиционари и дежурни мудријаши. А зашто нису?

 

Текст преузет из Данаса


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.