Александар Трифуновић: Сребреница, четврт вијека неисплативог помирења

Есеј о 25 година сјећања на Сребреницу

Aleksandar Trifunović / 15. јул 2020

Foto BUKA

 

"Најприје као човјек и Србин, а онда као отац, брат и син, а тек онда као предсједник Републике Српске, морам рећи да је ових девет дана јула сребреничке трагедије црна страна историје српског народа. Учесници овог злочина не могу се оправдати никоме и ничим. Онај који је чинио овакав злочин и при томе се можда позивао на народ коме припада по имену и презимену чинио је злочин и према властитоме народу."

Овим се ријечима, 22. јуна 2004. године, Драган Чавић, у функцији Предсједника Републике Српске, у централном термину на јавном телевизијском емитеру Радио Телевизији РС, обратио својим суграђанима поводом извјештаја Комисије Републике Српске о дешавањима у Сребреници.
 
«Не могу знати хоће ли сродницима пострадалих Бошњака, који су жртве ратних злодјела почињених од стране Срба, ово моје обраћање значити било какво олакшање. Разумијем и суосјећам бол оних који још увијек траже своје најближе. Сви имају право на правду. А вјероват ће у правду ако дознају истину о судбини својих најближих, и ако буду кажњени они који су починили злодјела. Као предсједник Републике Српске, Србин, грађанин Републике Српске и Босне и Херцеговине и отац двоје дјеце која своју будућност виде овдје, позивам сваког појединца, без обзира на националну, вјерску, партијску или неку другу припадност, да истином и поштовањем помогне да нам историја почне бити хроника хуманости и препорода, а не сукоба и деструкције”, завршио је своје обраћање тадашњи Предсједник РС.

Иако се Извјештају Комисије за Сребреницу приговарало због неизношења бројки и имена жртава, Извјештај и само обраћање Драгана Чавића били су својеврстан шок за јавност у Српској, али и у цијелој Босни и Херцеговини и регији, навикнуту да се злочин у Сребреници од стране званичне српске политике негира и умањује. Случајно или не, остаће забиљежено и да је током обраћања Чавића јавности у већем дијелу Бањалуке на тренутак нестало струје.

Убрзо након објаве Извјештаја, почела је великом брзином да нестаје и политичка моћ Драгана Чавића. Доживио је пораз и у тадашњој странци СДС-у. Смијењен је са мјеста предсједника Странке, коју је убрзо и напустио, а након тога основао своју партију. Политички противници, али и сама јавност, никад му нису заборавили овај говор о Сребреници и сматрали су га издајничким и изнуђеним, на шта су га подсјећали сваке изборне кампање.

У интервјуу датом аутору овог текста 2009. године, за ТВ емисију БУКА у циклусу на тему “Има ли Босне и Херцеговине?”, Драган Чавић, тада већ жестоки опозициони политичар, рекао је да стоји иза сваке ријечи у свом обраћању поводом дешавања у Сребреници и да, без обзира на неприлике које му је оно донијело, не би промијенио ни једно слово у њему.

У истом циклусу емисија, разговарао сам и са Сулејманом Тихићем, тадашњим предсједником СДА и бившим чланом Предсједништва Босне и Херцеговине, који је неколико мјесеци раније, на конгресу СДА, изговорио ријечи које су неповратно уздрмале његову лидерску позицију у овој странци.

“Мислим да је крајње вријеме да се промијени редослијед приоритета бошњачко-босанске политике, у којој је до сада централно мјесто заузимала филозофија жртве. Тражит ћемо нестале и инсистирати на томе, све док и посљедњи не буде пронађен. Али, прошлост, злочини, страдања и самосажаљевање не треба да буду централна тема наше политике” – гласила је Тихићева изјава, којом је најављивао нови правац у политици странке коју је водио.

“Провели сте један велики дио рата затворени у Шамцу, Брчком, Бијељини, Батајници, Сремској Митровици”, подсјетио сам га током разговора, “а овом изјавом сте практично довели своју позицију у питање, и жртве рата и политичара. Да ли бисте је поновили?”

“Свакако да бих поновио ту изјаву”, одговорио ми је Тихић, “и мислим да је та изјава добра и корисна за све, првенствено за Бошњаке, чија политика је оптерећена причом о прошлости, о геноциду, о страдањима. Ми, нормално, не можемо заборавити прошлост, требамо све чинити да одговорни за злочине одговарају. Исто тако, то не може бити приоритет наше политике и не може бити на првом мјесту. Сматрам да питање злочина, питање прошлости треба да истражују историчари, судови, тужиоци. Нормално да ми политичари треба да створимо услове да се то ради на један објективан начин, али да се ми бавимо питањима садашњости, да се бавимо проблемима будућности и да је то од интереса и за Бошњаке, и за Србе, и за Хрвате. А кад сте поменули логоре, ја сам прошао тортуре тих свих пет. Био сам свједок разних ликвидација. У Босанском Шамцу смо нас деветеро били у једној просторији, метар и двадесет са метар и осамдесет, 10 дана. И само једна клупа. Са свим оним тортурама, тучама, итд. Међутим, у свим тим временима, у свим логорима кроз које сам прошао, увијек је било људи који су ми приступали, који су помагали, који те једноставно измакну у другу канцеларију када дођу ликвидације. Ја сам о томе говорио и на суду у Хагу. Ја сам кроз своје искуство, кроз свој живот, кроз те тешке тренутке, видио да се никада не може злочин поистовијетити са једним народом. Јер Сулејман Тихић не би преживио тих пет логора да су сви исти. Тако да, то је једно моје искуство које сам провео, то ми ствара обавезу да чиним све како се то зло не би поновило.”

Изјава Сулејмана Тихића на конгресу СДА у децембру 2008. године није донијела промјену у редослиједу приоритета бошњачко-босанске политике, у којој централно мјесто заузима филозофија жртве, али је допринијела постепеном слабљењу Тихићеве моћи и јачању позиције Бакира Изетбеговића у овој странци, који је преузео лидерску позицију у СДА и прије смрти Сулејмана Тихића од тешке болести.

Ове године обиљежава се 25 година од злочина у Сребреници.

До данас, ниједан политичар, ни на српској, ни на бошњачкој страни, није изјавио ништа важније за будућност и помирење у Босни и Херцеговини од ових ријечи Драгана Чавића и Сулејмана Тихића.

Судбина која је задесила ова два политичара након њихових обраћања наводи на само два могућа закључка - да се позивање на помирење и суочавање са прошлошћу у Босни и Херцеговни политички не исплате, а да политички успјех гарантује управо супротно, негирање злочина и избјегавање помирења као теме.

Ову тезу је лако доказати на примјеру Милорада Додика, тренутно најмоћнијег политичара у БиХ, који је, непосредно након што је Међународни суд правде поводом тужбе БиХ против Србије пресудио да су снаге Војске Републике Српске починиле геноцид на широј територији Сребренице, у интервјуу за Фаце ТВ изјавио: "Ја знам савршено добро шта је било, био је геноцид у Сребреници. То је пресудио суд у Ден Хагу и то је неспорна правна чињеница."

Међународни суд правде у Хагу донио је 2007. године пресуду којом масакр у Сребреници, у којем је побијено преко 8000 особа, квалификује као чин геноцида.

Ово је први, али и задњи пут да је неки политичар из Републике Српске јавно признао пресуду Међународног суда правде. Убрзо након тога, и сам Милорад Додик почео је своју изјаву негирати, користећи сваку прилику да изнесе свој нови поглед на дешавања у Сребреници.

Тако је на предизборном скупу своје странке у Сребреници, 2010. године, Додик изјавио: „Не могу нерођена српска дјеца бити крива за нешто што је било прије десет-петнаест година. Не могу и неће бити. И није био геноцид овдје. И нећемо прихватити да је био геноцид. Више је Бошњака тих мјесеци изашло из Сребренице и отишло путем Тузле и Сарајева, него што их је овдје погинуло. То онда није геноцид.“

Те године, Милорад Додик и његова странка остварили су један од најбољих изборних резултата.

На томе се није зауставио, те годину дана касније доводи злочине у Сребреници у директну везу са онима почињеним у логору Јасеновац. Говорећи 25.05. 2011. године на конференцији о Јасеновцу у Бањалуци, изјавио је да је “чињеница да се Сребреница десила у оквиру завршних војних операција рата на овим просторима, у чему је у основи самој вјероватно био и сам Јасеновац, и то што није било јасне истине о самом Јасеновцу. Сребреница јесте мјесто великог злочина, али она је неупоредива са Јасеновцем”.
 
У међувремену је лично отворио и Студентски дом назван по Радовану Караджићу, коме је за злочин у Сребреници пресуђено у Хагу, пославши тако и симболичку поруку да не очекује да нека будућа младост преиспитује прошлост на начин који није у складу са његовим и већинским јавним и политичким наративом у РС.

На концу је, у августу 2018. године, Влада Републике Српске ставила ван снаге Извјештај Комисије за истраживање догађаја у и око Сребренице од 10. до 19. јула 1995. године, који је претходно одбацила Народна скупштина РС. Извјештаја Комисије одрекао се и Драган Чавић, а индиректно и свог говора са почетка овог текста, одузевши му тако и трајно дио смисла.

Ријечи Сулејмана Тихића одавно су заборављене. Нико их се више не сјећа, ни ријечи, а ни њега. Бошњачка политика и даље као доминантну користи филозофију жртве, не одричући се најважнијег политичког адута те филозофије, геноцида у Сребреници.

Тако се и приликом недавне афере у вези са куповином респиратора за потребе Федерације БиХ, чињеница да је један од актера ове афере из Сребренице у јавности представљала као олакшавајућа околност.

Говорећи о прошлим локалним изборима у БиХ у Швајцарској, актуелни реис Кавазовић позивао је Бошњаке да се региструју и гласају у Сребреници и да не допусте да, како је рекао, “влах влада у Сребреници”."Нећемо халалити никоме ко буде могао, а не буде хтио. Свако ко може дати свој глас, свако ко може да се региструје, свако ко може дозволити да 'влах' не влада у Сребреници. Нек му је харам /нечисто/ ако то не учини... То је наше и то не можемо оставити", рекао је тада Кавазовић.

Према резултатима прошлих избора може се закључити да је реис овом изјавом више учинио на мобилизацији Срба, а врло брзо након тога, нови начелник Сребренице Младен Грујичић изјавио је да у Сребреници није био геноцид и да ће то бити његов став док је жив, те да никад неће отићи на комеморацију у Поточаре.

Свакодневно негирање геноцида у Сребреници од стране политике у Републици Српској довољно је добар материјал за погубну и погрешну тезу о Србима као геноцидном народу, која је као таква заузела мјесто и у бошњачкој официјелној науци.

Ова два сукобљена става довољно су јака и масовна да би идеју помирења и суочавања са прошлошћу потиснули на маргине, у запећке ријетких НВО кружока који још нису одустали од ове земље. Истовремено, овдашње владајуће полтике, носиоци тих наратива, не престају да их злоупотребљавају хушкајући грађане једне против других и сарађујући успјешно, док већ четврт вијека некажњено пљачкају преостале Србе, Бошњаке и Хрвате у овој земљи.  

Док се, истовремено, ти Срби, Бошњаци и Хрвати држе за вратове у виртуелној и јавној сфери, не примјећујући да су одавно вишак у сопственој земљи, како они живи, тако и они мртви, и да постоје само као бескорисни, али неопходни дио постизборних талова.

Постизборни плијен се дијели у опуштеној атмосфери некадашњег братства и јединства, уз најбоље овдашње пјеваче, без спомињања тема геноцида и злочина.

За то вријеме, као резултат лажног патриотизма и јалове политике, Сребреница као град се гаси и нестаје, и поред свих послијератних донација за њен развој.

Био сам у Сребреници у јуну  2015. године. Тих дана, најчитанија вијест на локалном порталу била је да се отворила сластичарница, тако да се у овом граду након 20 година могао појести колач. Из разговора са Сребреничанима, сазнао сам да и даље немају пекару, месницу, продавницу ципела… Власт је у Сребреници политички изабрана из Сарајева и Бањалуке. Након посла у Општини, изабрани иду својим кућама ван овог градића, чак и ван државе.

Та сластичарна је у међувремену затворена.

У Меморијалном центру у Поточарима камени бијели нишани у правилним колонама, непрегледним. Тек покоја бреза између гробова ремети овај тужни склад. Подсјетник на више хиљада људи којих више  нема. Који су умрли без икаквог ваљаног разлога. Неке хумке и гробове нема ко да ожали, јер цијеле породице нестале су у тих крвавих десет дана јула 1995. године.

Застрашујуће.

Тишину мезарја једном годишње, на 11. јули, прекине колективни укоп тијела убијених Сребреничана.

Ове године, биће укопано 9 жртава.

И ове године ће медији из Федерације и регије директно преносити догађај у Сребреници, подсјећајући на злочин, виртуелне мреже ће да прокључају од осуда са једне и релативизација са друге стране. Медији у Републици Српској ће о догађају писати протоколарно, споменувши га тек колико морају, као једну од вијести у информативним емисијама. Проћи ће тако још један уобичајени послијератни дан у Босни и Херцеговини, без наде да смо ишта паметнији и да су овдашњи народи ишта научили из ове трагедије, из своје прошлости.

У Верденској битки, погинуло је око 300 000 Нијемаца и Француза. На том мјесту данас је заједнички Меморијални центар, један од најважнијих симбола помирења Француске и Њемачке, без којег би данашња Европска унија била немогућа мисија. На сваком кораку су натписи Респецт тхе Силенце (Поштујте тишину), сугеришући да у тишини размишљате о костима 300 000 незнаних војника из обје војске који су на том мјесту дали своје животе за тај прескупи бесмисао рата.

Меморијал у Вердену није мјесто гдје једна нација треба да се осјећа поражено, а друга побијеђено. То је мјесто помирења и непрестаног размишљања о прошлости, која не смије да се понови.

Како само немогућ и далек дјелује тренутак када ће мјеста злочина и меморијални центри у Босни и Херцеговини постати мјеста сусретања у жалости и стиду, опраштању и помирењу. Ова мјеста и данас ћешће служе као политичка позорница са које се позива у нове битке, док помирење готово нико и не спомиње.

Зато се од овдашње политике и не може очекивати да покрене суочавања са прошлошћу и помирење. Јер домаће политичке елите у протеклих 25 година нису  показале интерес да се најважније теме за будућност - суочавање са прошлошћу и помирење - извуку из сфере манипулативног и поставе у центар политичких збивања, јер тако би изгубили овај свакодневни активни конфликт, свој главни адут у експлоатацији преосталог живља.

Иако 25 година након рата стање изгледа безнадежно, не смијемо никада изгубити наду у доброг човјека, једино што нам је преостало. Способност човјека да жали другог човјека највећи је напредак еволуције, прапочетак цивилизације, оно што је човјека почело да разликује од звијери, неопходност на којој је започет развој свијета каквог познајемо.

Ми требамо бити срећни што их још увијек имамо, те добре људе спремне на помирење и рад на помирењу. А такви добри људи живе и раде и у данашњој Сребреници, некад у лику басисте локалног рок бенда, тренера локалног фудбалског клуба или раднице локалног гранапа, што даје робу на вересију.

Ти обични људи отвореног срца су зрнце наде, онај неопходни састојак живота да би био сношљив. Они су помирење.

Помирење није грандиозно, велико, не дешава се под рефлекторима и на позорницама.

Помирење није стампедо посвађаних људи који хитају испружених руку преко велике пољане, над којом излази сунце у тренутку док се плачући грле једни са другима и помирују.

Помирење је мали људски чин.

Несавршени, неспретни, плашљиви, али несумњиво, само људски чин. Помирење је пут на који крећемо сами, са надом да ће нас у повратку пратити неко. Пут на који крећемо уплашени, а враћамо се охрабрени.

Пут на који ћемо морати кренути ако желимо да оздравимо, и као људи, и као друштво. У супротном, преостаје нам још најмање четврт вијека засигурно болних странпутица.

 

Енглеска верзија текст овдје

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.