Активисткиња Марија Ратковић за БУКУ: У Београду је почела аутентична побуна народа

Јуче су раме уз раме стајали људи различитих политичких опција јасно артикулисани једино око отпора самовољи и злоупотреби власти...

Maja Isović Dobrijević / 08. јул 2020

Foto: Darko Pavlović

 

Активисткиња и радница у култури Марија Ратковић за БУКУ коментарише тренутно стање у Београду када су у питању протести, полицијска бруталност, дешавања на улицама главног града Србије и грађански активизам.

Марија, имали смо прилику да видимо дешавања на улицама Београда. Како оцјењујете стање које се десило у главном граду Србије?

Тренутно стање је аутентична побуна народа – изазвана чињеницом да је сада јасно на свим нивоима да власт не ради у нашем најбољем интересу. За сада је ово претполитичко стање јер протест још увек није артикулисан у политичком смислу и шта више, одлаже се политизација. Ми се налазимо у незавидној ситуацији јер су све наше институције само слуге власти и није могуће артикулисати шта је излаз из здравствене кризе без струке – сада, ми само одбијамо да се повинујемо одлукама власти јер постоји неповерење – оно што знамо је да су претходне одлуке биле погрешне и довеле су до болести и смрти људи, откривене су неистине и свесни смо да се у тако деликатној ситуацији одлуке о функционисању државе не доносе на улици.

Десно оријентисани политичари који су у опозицији, покушали су да усмере протест, али су наишли на отворено супротстављање демонстраната. Очекујем да ће власт покушати да спинује и да ће из масе поименце издвојити десничаре, антиваксере, антимигрантске вође и хомофобе као аргумент да пред народом оправда спровођење силе, али ово је 21. век и медијска слика полицијске бруталности над пролазницима или мирним протестантима је обишла свет.

Свједочили смо бруталности полиције, то је нешто што је и нама у БиХ познато. Живимо ли у државама у којима је полиција свемоћна?

Живимо у државама суспендованих органа власти у којима се полиција инструментализује и користи не за унапређење безбедности грађана и друштва заснованој на демократским принципима и поштовању људских права за већ одржавање самовоље власти. Ви у Бања Луци најбоље знате колико народ има разлога да се плаши полиције.

У току прошле године у Београду донета је одлука о оснивању такозване комуналне милиције која има проширења овлашћења односно право да везују и одводе оне које затекну у прекршају, а могу и да претресају аутомобиле. Ова служба спорног назива одскора је наоружана је пендреком и бибер спрејом, а и ранија комунална полиција је већ била орган кога се народ плаши јер су беспотребно демонстрирали ауторитет и често изазивали инциденте уместо да одржавају комунални ред, баве се питањима буке и слично. Са друге стране, у Шапцу где тренутно радим и живим, тек за време ванредног стања видело се колико је комунална полиција корисна институција јер су неуморно обилазили град – подсећали становништво да се физички удаље једни од других, опомињали на то да се ближи време за полицијски час и да се упуте кућама и на сваки начин помагали поштовању обавезних мера попут добрих и савесних комшија, подсећајући да смо сви на истој страни. Из Шапца су потекли пројекти безбедоносне културе у којима се полиција сензибилише на пружање помоћи рањивим друштвеним групама пре свега ЛГБТ заједници – али видите и сами колико се слика Србије разликује од тога данас.

На примеру комуналне полиције два града можемо видети како изгледа разлика између аутократске тоталитарне власти којој је у циљу самоодржање уз терор над народом и демократског уређења која има за циљ спровођење одлука, очувања закона и укупног рада на развоју друштва.

Ова дешавања нам показују да је људима доста и оваквог понашања, да једноставно не могу више издржати, али ипак имали смо и изборе у Србији који су били историјски и који су готово потиснули опозицију. Како то коментаришете?

Чак и у Шапцу где постоји континуитет демократске власти, где су постојали услови за одржавање избора као и локални медији који слободно извештавају – имали смо највећу изборну крађу у историји која је укључивала плаћање гласова и принуде, фалсификоване бирачке листиће, црне джипове без таблица на местима гласања и многе друге методе застрашивања и грубих формалних и фактичких повреда изборног процеса.

Правни тим је проценио да је у Шапцу фаИсификовано између пет и осам хијада гласова и поднето је више кривичних тужби против лица која се сматрају одговорна за изборну крађу. Поред одлуке Градске изборне комисије да се избори на свим бирачким местима у Шапцу понове, Управни суд у Новом Саду према жалби владајуће партије доноси одлуку да понови изборе само на 27 од укупно 100 места, а жалбе упућене Уставном суду стоје неодговорене, али кад се исцрпе све правне могућности у Србији, једина адреса је Међународни суд за људска права у Стразбуру. По избијању здравствене кризе и мерама које су донете да се заштитимо – председник отворено каже да власт у Шапцу измишља ванредну ситуацију али то није необично јер Шабац трпи тортуру већ годинама зато што је опозициони град. Сада је отишло предалеко, нас нема на карти Србије када се саопштава број оболелих иако је Шабац највећи град Мачванског округа, не добијамо тестове чак и када се понудимо да их платимо из буджета града, а већ је у региону познат случај када помоћни објекат Цовид болнице ни до данас није добио дозволу за рад и поред испуњених услова.

Опозиција није потиснута – опозиција се баш из поменутих разлога одлучила на бојкот који је оголио тоталитаризам. У Шапцу, на локалним изборима ми нисмо без борбе желели да предамо власт – али власт је сву снагу усмерила на то да уништи демократски отпор у преосталих неколико опозиционих општина. Вероватно вам је познато да је Републичка изборна комисија каснила недељама са објављивањем изборних резултата и онда – када је коначно објавила изборни резултат је био чак и математички нетачан – по њему три парламентарне странке СНС, СПС и СПАС су освојиле укупно 102,48% и сам тај извештај би негде био довољан доказ нерегуларности.

Синоћњи догађаји уједини су људе без обзира на то да ли су љевица или десница. Људи не желе репресију без обзира на лична убјеђења. Шта нам управо ово показује по Вашем мишљењу?

Јуче су раме уз раме стајали људи различитих политичких опција јасно артикулисани једино око отпора самовољи и злоупотреби власти јер да подсетим – у току пандемије Србија је од свих земаља у региону имала најоштрије мере које укључују чак и тродневне забране кретања али има најлошије резултате у домену јавног здравља. Не бих се сложила да људи не желе репресију – у Србији уместо сна о демократском друштву и непосредном одлучивању већ дуго постоји једна врста тоталитарне фантазије о једином излазу кроз лидера чврсте руке који ће народ повести у напредак. Људи у Србији су показали већ да могу да издрже репресију – ми смо поднели сулуду ситуацију у којој нам неко без разлога забрањује кретање, чак и нужне шетње деце са аутизмом.

Ми смо имали нагло и неразумно увођење рестриктивних мера а затим и исто тако радикално попуштање, статистике за које се испоставило да су погрешно вођене и нетачне и последично – запали смо у кризу и колапс здравственог система онда када смо могли очекивати побољшање. Власт је директно допринела томе да стручњаци губе кредибилитет и да се дестабилише поверење у све институције. У таквој клими страха за живот – присуство у јавном простору и слање слике у свет је први корак показивања неслагања са неуспешном политиком чији смо таоци.

Уз овај свенародни протест, дошао је тренутак да се врати поверење у демократију – сада се види колико је штетно када само једна интересна група доноси све одлуке и постоји органска потреба да се људи организују и да непосредно одлучују о питањима од интереса.

Идеологије су у Србији предуго злоупотребљаване као удаљена шаргарепа, док су непосредна људска права укидана и док нам живот није сведен на зависност од самовоље власти, а онда смо се сви нашли у непосредној животној опасности. Сада је тренутак да сви разумемо колико постоји битних питања о којима морамо да одлучујемо – а најважнија од њих су она која се непосредно тичу наших живота, како се троши наш новац, где су наши представници у власти, зашто се не одлучује заједнички, зашто струка трпи притисак и приморана је да износи неистине и зашто немамо право да се лечимо када цео живот издвајамо за то. 

Данас имамо реакције надлежних у којем се говори да полицијски сат није коначна одлука. То нам показује да грађански активизам ипак доводи до промјена, колико је важно управо то наглашавати у државама које иду према тоталитарним режимима?

Данас имамо и огромну колону полициијских возила која иде од Новог Сада ка Београду. Народ је бесан јер не може да види визију – односно политику, стратегију или јасно структуиран план иза доношења одлука јер тава политика и не постоји. Имамо разлога и за незадовољство и за страх – ми тренутно немамо стуктуру државе већ све одлуке доноси један човек или група блиских сарадника, врло исхитрено, популистички и често осветољубиво. Оно што из даљине изгледа као уступак притиску јавности заправо је мимикрија ради одржања на власти – не заборавимо случај незаконитог лишавања слободе новинарке Ане Лалић према одлуци премијерке, да би затим била пуштена на наводну молбу председника. Важно је да кажемо да смо ми сви таоци групе људи који немају идеологију, простиру се равномерно на целом политичком компасу, имају апсолутну власт и одлуке доносе ад хоц како им се свиди.

Демократија као систем постоји да би се спречила самовоља, али наша демократија је суспендована – у земљи влада медијски мрак, премијерка и ресорни министри доносе или опозивају одлуке према упутима с врха, председника зову «шефе», скупштина је суспендована први дан, донете су јако штетне одлуке попут из Уредбе коју је Влада Србије усвојила 24. марта 2020. која каже да се могу набављати, стављати у употребу и у лечењу примењивати медицинска средства која нису произведена уз примену прописаних стандарда. Већ раније Фреедом Хоусе је оценио режим у Србији као недемократски хибридни режим јер су у последњим годинама на дневни ред скупштинских седница стављани су готово искључиво предлози владајуће већине а током 2019. више од половине закона у Србији усвојено по хитном поступку, док је још од 2016. године укинута разлика између државних и партијских активности, врши се притисак на бираче, а људи запослени у јавном сектору су најчешће принуђени да буду војници партија на власти.

Како коментаришете игронирсање догађаја из Београда од стране већине медија?

Медији су изгубили своју функцију извештавања одавно и постали су инструмент владајуће већине што је можда и највећи разлог организованог бојкота недавно одржаних избора. До народа који није непосредно политички ангажован апсолутно не долазе информације о томе које су политичке опције алтернатива – али ни било која дешавања попут јучерашњег протеста. Између осталог, јучерашњи протест је значајан јер је оголио стање медија у Србији.

Протест у Београду је међутим показао и једну јако битну чињеницу – медијски – овај протест је изнело неколико храбрих жена на терену, пре свега Јелена Зорић, Татјана Алексић, Жаклина Таталовић, Сања Соврлић и Маја Драгић  са Н1 (уз камермане Вука Мијатовића, Александра Цвркотића, и Вука Дапчевића) уз Ђорђа Костића са АЈ Балканс. Из минута у минут извештавале су, чак и са сузама од близу 50 димних бомби које су усмерене на народ, инсистирале су на приказивању коњице и полицијских паса, других полицијских бруталности према обичним људима, разоткривању такозване «полиције у цивилу» за коју се основано сумња да су укључени људи који потичу из криминалног миљеа. Њихова солидарност и храброст, посвећеност послу је показала да постоји и другачија Србија – људи који раде поштено свој посао и у ужасним условима се боре за истину. За једну ноћ оне су разоткриле хорор у коме сви ми живимо.

На који начин је могуће сачувати људска права у овим временима у којим живимо?

Помињала си грађански активизам – у условима суспендованих институција демократије, организације цивилног друштва једине се баве људским правима и спровођењам односно афирмацијом демократских вредности и принципа, уз острвца опозиционих локалних самоуправа попут Шапца. Не треба заборавити да је грађански активизам у постјугословенском простору континуирано пружао отпор штетним политикама – цео антиратни покрет је изнет кроз мировне иницијативе женских, феминистичких и ЛГБТ организација, а успостављање демократских институција и питања суочавања са прошлошћу и утврђивања истине и изградње демократског друштва у постконфликтном периоду, готово су искључива заслуга организација цивилног друшва на Балкану.
Неопходно је спустити питања људских права на ниво свакодневног функционисања свих људи – и то је нешто на чему непосредно радим – да се чују потребе и глас обичних људи. Кроз процесе јавног заговарања, грађанског активизма, али и образовање саветодавних тела могуће је чути глас жена, младих и рањивих група и на непосредан начин укључити се у процесе доношења одлука, што је посебно значајно у питањима здравствене и социјалне заштите, јавног здравља, образовања и бриге о деци, екологије и других тема које се непосредно тичу људских живота.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.