Kada je beogradski bend Orthodox Celts početkom devedesetih započinjao karijer, bilo je dosta bendova koji su kao i oni bili inspirisani irskom tradicionalnom muzikom. Vremenom, ti bendovi su se gasili, dok su Orthodox Celts na čelu s Aleksandrom Petrovićem alias Acom Seltikom uspjeli da istraju i već trideset godina zabavljaju svoje vjerne fanove širom regiona. Iza njih je šest studijskih albuma i na desetine hitova, a Aca Seltik i njegova bendovska ekipa su, čini se, usviraniji i energičniji nego ikada.
Orthodox Celts će ovdašnja publika moći da čuje u Prijedoru 24. jula na Garden festu koja će se održati u legendarnoj Ljetnjoj bašti. Povodom ovog nastupa razgovarali smo s frontmenom Acom Seltikom i saznali više o aktivnostima legendarnih srbijanskih Kelta.
Evo godinu i po dana prođe bez svirki. Kako ste podnijeli ove muzičke restrikcije, da li je ovo stanje negativno uticalo na tebe i bend?
Iskoristili smo ovo vreme da se pozabavimo, svako ponaosob, nekim stvarima za koje, inače, nemamo vremena. Tako sam ja napisao drugu knjigu, koja se zove “Kuća od pesama”, i bavi se uplivom ličnog i porodičnog miljea u poznate Rok pesme, od Beatles-a i Stones-a do Springsteen-a i Bowie-a, ali i do Johnny Cash-a ili Björk i Muse, izbacili smo naše pivo “Orthodox Celts Irish Red”, bavili smo se miksom našeg budućeg lajv albuma, i mogu samo da kažem da je skoro spreman za prebacivanje na vinil, ali definitvno smo najviše vremena posvetili porodicama, koje ionako najviše trpe kad nismo kod kuća.
U Prijedoru ste na Garden festu 24. jula. Da li ste spremni za spektakl i šta ste za spremili ovdašnju publiku? Hoćete li svirat neke pjesme koje do sada niste?
Pa, s obzirom da se nismo videli sa prijedorskom publikom od, sada već pradavne, 2016. godine, sigurno je da publika zaslužuje neku vrstu promocije svega onoga što se dešavalo u međuvremenu tih pet godina. Tu je bio novi album “Many Mouths Shut”, sa koga se izdvojilo par pesama koje su našle svoje stalno mesto na set listi, ali sigurno nećemo izostaviti ništa što publika od nas zasigurno očekuje. Sve u svemu, Best Of je zagarantovan.
Kelti su na sceni od početka devedesetih. Tad je bilo dosta bendova koje su koketirali s irskom mjuzom. Kako to da ste se vi odredili ka tom muzičkom pravcu i kako da ste jedini koji ste uspjeli izgurati taj keltski fazon?
Ono što je činjenica je da smo se mi sami prepoznali u tim Irskim tradicionalima. Dakle, ništa mi tu nismo morali da izmišljamo ili da zamišljamo, samo da pronađemo naš autentičan zvuk koji će nas lično odrediti i određivati kao bend. Samim tim što smo na taj način odreagovali u startu, u stvari, govori o tome da su poruke tih tradicionala univerzalne, a ono što smo mi nadogradili, na tu već postojeću bazu, jesu one svakodnevne stvari koje smo, eto, doživljavali i doživljavamo svakodnevno. Naravno, posebna priča je to što smo zaista uspeli da sve muzičke uticaje koji su na svakog od nas uticali pojedinačno, od bluza, preko panka, popa, roka, do hevi metala, uspeli da na idealan način ukomponujemo u Irsku muzičku sliku. I to je, mislim, naš najveći uspeh, da u milion “Ajriš” bendova u milisekundi prepoznate taj naš zvuk i nepogrešivo možete da kažete: “Da, to su Orthodox Celts”. A, kako smo jedini uspeli da izguramo? E, pa, tu dolazi do izražaja ono što ja stalno pričam, džaba ti sve ako ti publika ne veruje. Ja i bukvalno doživljavam i proživljavam svaku reč koju otpevam i svaki ton koji odsviramo. Mislim da publika to oseća, zato nam veruje i zato smo mi tu gde jesmo.
Da li si zadovoljan sadašnjom muzičkom scenom u Srbiji? Ima li nekih bendova koje bi izdvojio?
Pa, ne znam šta da ti kažem. I jesam i nisam. Zadovoljan sam kad vidim da postoje mladi bendovi i time što još uvek postoji neki entuzijazam, koji i jeste osnova rokenrola. Ali, s druge strane, položaj tog istog Rokenrola je sramotan. Od nekada medijski dominantne muzike, došlo se ponovo do garaže i, maltene, subverzivnih i polutajnih svirki. Ipak, rokenrol je, srećom, vrlo žilava i istrajna živa stvar i promenom pojavnih oblika samo potvrđuje to i živi dalje. Izdvojiti jedan ili dva benda u ovom trenutku je bezveze. Svaki bend koji egzistira, stvara i svira zaslužuje puno poštovanje.
Postoji li neko mjesto gdje bi naročito volio da zasviraš, a do sada niste svirali?
Helsinki, zato što je svetska prestonica Heavy Metala. San Antonio je moj lični trip i vezan je za poseban doživljaj zasnovan na utiscima nastalim posle čitanja romana „I'll Never Get Out Of This World Alive“ Steve-a Earle-a, a želim da vidim i doživim taj sudar Rokenrola, Country-ja i Tex Mex-a. A Tokio je posebna priča. Ko svira u Japanu, taj je uspeo u životu! Tu je još i Hamburg, s' tim da bih najradije usput otišao na derbi Sankt Pauli – HSV. Lisabon, sa obaveznom posetom stadionu Sportinga, na kome je Celtic 1967. osvojio Kup šampiona. I, naravno, Glasgow!
Da li si se ikada probudio i pomislio da se prestaneš baviti muzikom?
Ma, ne. To je nemoguće. Ja se stalno, uvek i svuda bavim muzikom. Bilo kao autor, kao izvođač, kao slušalac, kao ton majstor. Ja sam se muzikom bavio na milion i jedan način i pre Kelta, to nije samo autorski rad.
Šta je najteže vezano za muzičku karijeru?
Jednom davno, moja žena kaže: “'Ajmo u šetnju” i tako mi zapucamo kroz Knez Mihailovu. Dođemo do kraja, tamo kod Kalemegdana, a ona kaže: “Nikad više u životu ne idem s' tobom u šetnju!”, “Što, bre?!”, “Otpadoše mi noge, a nismo progovorili ni pet reči jedno s' drugim!”. Pogledam ja na sat i, stvarno, mi smo se šetali sat i 45 s' jednog na drugi kraj ulice jer sam ja na svakih pet metara zastajao da se pozdravim sa nekim, da podelim po neki autogram, da se slikam sa fanovima, da prozborim po koju sa ljudima. I tako sam ja naučio lekciju. Drugim rečima, najteže je pomiriti privatni život i profesionalni, i povući jasnu granicu. Mada, ja tu granicu i nemam, jer je moj privatni život najvećim delom i profesionalni, ali zato ne mešam porodicu, muzički angažman i posao, nikada i ni pod kojim uslovima i tačno znam šta može, koliko može i dokle može. Ne nosim porodične stvari na svirke, ne nosim svirke na posao i ne nosim posao kući. Prosto, a najteže!
Šta je najveće bogatsvo koje ti je muzika donijela?
Previše je toga da bi se nabrajalo. To mogu da ti diktiram, pa ti prebacuj posle na papir sledećih par godina. Kada muziku osećaš, tu više nema šta da se priča.
Da li si zadovoljan učinjenim do sada u svojoj karijeri?
Apsolutno! Da sada počinjemo sve ispočetka, ne bih promenio ništa. Tu smo gde smo, zato što smo to što jesmo, to sam ja, to smo mi, i takvi smo baš zato što smo i pojedinačno i zajedno proživeli i preživeli sve ovo do sada. I tako treba i da ostane.
Ima li na pomolu nekih novih pjesama i albuma?
Iako pojma nemamo šta će se dešavati u bliskoj budućnosti, to, naravno, nije razlog da budemo besposleni. Kratkoročni planovi su, pre svega, vezani, za koncerte, što više i što žešće, a, dugoročni, za izlazak lajv albuma. Naravno, biće novih pesama, ali, kad za to dođe vreme. Dotle, uživajte u svakom koncertu kao da je poslednji!
Gdje sebe vidiš za petnaestak godina?
Nadam se na bini i u studiju. Ako u međuvremenu odlučimo da više ne sviramo, nadam se za stolom kako bistrim varijante Berdovog otvaranja ili igram šah ili preferans dok iz zvučnika trešti neki rokenrol. Što rek'o Lemmy: “If you think you're too old to Rock 'n' Roll, than you are!”. A ja nikada neću biti!
