Зашто су револуције бесмислене?

yelimir / 16. април 2011

Двије хиљаде и једанаеста година је почела масовним протестима у многим афричким (и околним) државама. Недавно су немири почели и у сусједној нам (пишем из БиХ) земљи Хрватској. Интернет и друштвене мреже су откривене као веома корисне у оваквим облицима окупљања што је искористио младић по имену Иван Пернар и почео протесте по Загребу. Путем фејсбука сам га вечерас замолио да сутра не прави „просвједе“ јер требам на кратко у његов град. Одговор је стигао у облику позива на окупљање, од једног од његових другара. Будући да се тренутно налазим на самој граници са Хрватском (гледам је кроз прозор док ово пишем) мисли су ми одлутјеле у том правцу: у правцу бесмисла револуција. Зашто бесмисла? Опште је прихваћено да је недавна револуција у Египту успјела (бар док службени Вашингтон не почне хвалити нову власт, како каже један блогер), тако да сам њу изабрао као један од примјера бескорисности оваквих подухвата.

Стара египатска историја је једна од најпознатијих у свијету, док је потпуно другачије са периодом од настанка републике Египат. Попут многих земља, и Египат је промијенио много господара док није доживио властиту независност. Последњи монарх је била краљица Клеопатра ВИИ која је својим браком са Марком Антонијем учинила своју земљу дијелом цезаровог царства, а касније Византијског. То траје негдје до седмог вијека када долазе Арапи и у Египат доносе своју новонасталу вјеру и свој језик. Послије њих наступа Наполеон који се повлачи под најездом Турака, а ове опет наслеђује британска империја.

Након првог свјетског рата долази до великих немира и 28. фебруара 1922. године Египат добија краља (Фуад И). Па онда опет Британци (мада је краљ био на власти) и послије ИИ свјетског рата Британци. Војник Насер умјесто краља поставља на власт Мухамада Наџиба, али само за кратко: убрзо је на чело државе дошао он сам. Насера је замијенио Садат, а Садата Мубарак, а Мубарака … остало знате.

Ни друге земље у којима су револуције уродиле „плодом“ не могу се похвалити дуготрајним миром. Добро се сјећам 5. октобра 2000. године јер сам студирао у Београду. Поучен „промјенама“ које су се десиле ратом у мојој земљи, говорио сам колегама да не очекују превише. Истјерали су ме из просторије гдје смо слушали вијести говорећи „Босанац, ово није твоја земља.“  Овог 5. фебруара сам поновио навратио у Београд: у току је био протест опозиције. Па докле? Опет не ваља?

Очигледно је да револуција има једино успјеха у смјени власти али не и промјени услова живота оних који иначе покрећу те револуције. Лјуди имају осјећај да се нешто промијенило. Осјећај је једино што остаје. У Египту је 300 људи погинуло, њихова родбина ће се у наредном периоду питати због чега? Јер већина досадашњих револуција је показала како се, након кратког времена, револуционари веома лако поистовијете са својим претходницима. Због тога револуција све више поприма изглед утопије: само је вријеме када ће данашњи револуционари постати сутрашњи диктатори. Покретачи револуција увијек забораве на главно: човјек је јако кварљива роба („црквени“ људи кажу како то има везе са грешном људском природом). Револуционари углавном не успију (веома често не мисле ни да требају) контролисати – себе. Зато је револуција добра ријеч, уколико је свако примијени сам на себи.

хттп://духовнамисао.ордпресс.цом/

 


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.