Зашто нисам члан цркве или шта то имам против исте

Buka / 02. фебруар 2012

Написао је некада давно Бертранд Расел чувени есеј „Зашто нисам хришћанин“. Ја заиста не намјеравам да досегнем ту славу и те висине које је славни филозоф достигао, нити се планирам бавити филозофијом и догматиком као што је био случај са његовим дјелом. Између осталог, јер сматрам да се томе нема шта много додати, узмите па прочитајте.


Мене интересују неки други нивои расправе о религиозности, који су на прилично нижем нивоу и доста су површнији, баналнији. За почетак, поставио бих проблем односа човјека и (сопствене) духовности на три равни. Као највиши, ставио бих саму духовност и потребу људи да на нека питања дају одговоре на једном духовном нивоу. Немам ништа против тога. Други ниво било би припадање одређеној религији, по сопственом (или, што је чешћи случај, наметнутом) сентименту и опредјељењу, и немам проблем ни са тим. Треће је више мање активна припадност одређеној цркви, што је у одређеним друштвима мање битна (као рецимо у САД, гдје је припадност хришћанству, односно протестантизму веома важна одредница, али којој конкретно цркви припадате и није толико битно) док је у другима одлучујућа – рецимо код нас, кад се каже да сте православац, аутоматски се подразумијева да припадате СПЦ, или ако сте муслиман, да сте под крилом еф. Церића, нема врдања. Чак ни ту немам проблем, али имам проблем са организацијама које себе називају „традиционалне цркве и вјерске заједнице“ и њиховим односом према нама, „пастви“, „пучанству“ тј. „широким народним масама“ и нашем свијету.


Као прво, оно што ми највише смета јесте тај однос дуплих аршина и лицемјерства, сакривен иза појма лажне секуларности наше државе, а који се од стране цркава и ИВЗ (у даљем тексту, вјерске организације) примјењује строго једносмјерно. Сваки покушај државе да одређена питања унутар вјерских организација уреди према сопственим законима бива сасјечен у коријену јер то представља „кршење принципа одвојености вјерских организација од државе“, тако да су те исте организације државе у држави, са сопственим законима, правилима, од којих су нека толико прегажена досадашњим цивилизацијским напретком да је апсурдно уопште причати о основаности истих, а попут одредаба о улози жене у свакој од тих религија. Преко тога што се ради о безобразном кршењу права на равноправност полова (од тога да жене не улазе у џамију или великодушности хришћанске конфесије која дозвољава женама улазак у богомољу, а чак могу да буду попадије или вјероучитељице, али никад свештенице или владике) па преко одбијања сваке помисли да би се новчани токови и одређене трансакције свештених лица и припадајућих фирми (којих има итекако) требали ставити у систем ПДВ-а па све до чињенице да све те вјерске заједнице са гнушањем одбијају да се повинују правосудном систему државе кад неко од клера изврши неко гнусно злодјело попут напаствовања дјеце (по страни остављам ситуације финансијских малверзација, то је занемариво са етичке тачке гледишта) изражавајући жељу да се те ствари ријеше унутар организације, углавном на неким затвореним сједницама неких судова части који се само зову тако, а далеко да су заслужили тај назив.


Све ово не би било толико проблематично да та баријера функционише у потпуности, али она је као брана на ријеци, пропусна је само у једном правцу. Свједоци смо да се о сваком битнијем (па и небитнијем) питању које спада у домен свјетовне власти и секуларног живота уопште свака од вјерских организација редовно „очитује“ и има своје цијењено мишљење, рецимо да ли у државним школама (плаћено парама пореских обвезника које нико не пита ништа) треба да буде часова вјеронауке. Задржимо се само мало на овом питању. Ако цркве и Мешихат мисле да дјецу треба учити о вјери, нема никаквих проблема. Нека оснују своје школе, нека свештена лица држе часове по кућама, нека закупљују сале, организују трибине, то све обогаћује понуду за духовно уздизање. Али не, овдје је ријеч о нечему сасвим другом, а то је да се тиме убијају двије муве истовремено – прво се о трошку других пропагира сопствена конфесија (а да се не лажемо, црква је увијек почивала и ослањала се на маркетинг – сјетимо се свих причица о благодетима сваке од религија које су овдје заступљене) а такође, овим се шири „циљна група“ – много више потенцијалних муштерија ће доћи да чује оно што се проповједа, него што би дјеце родитељи добровољно послали на неке додатне часове вјеронауке. Стари су то мајстори маркетинга – знају они шта је притисак вршњака и жеља да се не искаче из стада, на то се и иде и то је сва прича око вјеронауке у државним школама.


Много је области о којима попови и имами имају да кажу неку паметну – кад год се негдје појави нека етничка нетрпељивост, ето духовних пастира. Треба да се гради парк, питај попа. Да ли да дјеци долази Дјед Мраз, чек’ да видимо шта мисли улема. Ту се одвојеност државе и цркве не поставља као проблем, Оно што је занимљиво, јесте чињеница да се у међувремену свештена лица узохолила да под плаштом бриге за „духовни живот“ својих штићеника дају мишљење о свим могућим темама, преко статике моста до одговора на ревизију пред Врховним судом. Оно за шта се људи школују годинама, гдје се констатно оспоравају старе истине да би се дошло до нових, што је засновано на годинама и вијековима експеримената и проучавања, тамо гдје наука не смије да каже да је било шта дефинитивно, о тим питањима ће се радо очитовати свештеници на основу тога јер су проучили једну књигу стару хиљаду и кусур година, која је безгрешна и која је све рекла. У њој се налазе упутства како отворити конзерву, скакати падобраном и возити трке формуле 1, само треба знати наћи. А ту су наши драги свештеници да нам то појасне. Иако се и сами позивају на неке додатне списе (као што су рецимо хадиси или врло популарна писанија владике Велимировића), зар тиме не потиру основни постулат, да је Књига једина која има све одговоре и којој тумача и додатка не треба?


Дакле, док са једне стране имамо људе од науке, који су пролили литре зноја учећи и усавршавајући се, настављајући то да раде и након окончања формалног школовања, дотле се свештенство обучава у институцијама са програмима који нису достуни суду и критици јавности, гдје се доста времена посвећује ритуалима и учењу које не подстиче критичко мишљење. Након окончања студија, ти исти свештеници нису у обавези да се усавршавају али зато се налазе позваним да о свим могућим темама изражавају мишљење.


Уз све то, ниво лицемјерства који приказују превазилази све могуће границе – док нама савјетују да се равнамо по књигама из првих неколико вијекова ове ере, кад је, наводно, „истина објављена“, они уживају у благодетима оног што се зове технолошки напредак, а који је остварен захваљујући мрској науци и сталном преиспитивању свега. Такође, сиромашних је царство небеско, али то не значи да се Качавенда не воли возити у Аудију са мотором од 4.2 литра запремине. Лјубав према материјалним добрима аутоматски дисквалификује сваку причу наших свештеника о аскетизму који је првобитно био постављен као идеал коме треба тежити.


Такође, кад сам се већ дотакао епископа зворничко-тузланског, владике Василија, у његовим говорима примјећујем тенденцију да се све више гађа флоскулама и да заправо врти пар синтагми и реченица па се с времена на вријеме запетља. Овај неспорно елоквентни човјек је недавно о Божићу помињао некаквог Првомладенца, што, по мојим скромним могућностима сазнања, не представља никакав атрибут нити звање везано за било коју личност у историји православних цркава, те је вјероватно неки амалгам Прворођеног и Богомладенца, што јесу називи који се везују за Исуса Христоса, али ово више говори о томе да се владика заправо улијенио и да своје говоре све чешће испаљује механички, редовно их зачињавајући тропарима које је до сад изговорио милион пута, јер кад год чујете да је кренуо реченицу са „Слава Богу“ знајте да ће је завршити са „на висини, на земљи мир, међу људима добра воља“. О убацивању прозивања других вјера, о томе ћу неки други пут.


Али, као што сам назначио на почетку текста, шта очекивати од људи за које је сва историја и напредак човјечанства већ окончан, или бесмислен и све се своди на чекање загробног живота или долазак Судњег дана? Као што рекох, немам ништа против, али ако смо већ ми осуђени да одрађујемо ове земаљске дане док чекамо вјечни живот, волио бих да нас наша свештена лица поштеде својих савјета у погледу тога како да их проживљавамо, једноставно до сад ме нису убиједили нити у искреност својих наступа нити у то да ми желе добро.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.