Западни Балкан и емиграције

Поред одсуства реформи, лоше економије и незапослености, установљено је да су корупција, вјерски шовинизам, национализам и примитивизам најчешћи покретачки мотив за одлазак становништва. Написао Елдар Риджал.

eeldar0903 / 08. август 2019

Увод у проблематику

Привреда је кључни проблем земаља Западног Балкана. Тренд исељавања ће се смањити када се привреда ојача и нестану економски страхови који су кључни фактор због чега многи, а поготово млади напуштају регион. Такођер је јако битно да владе држава  Западног Балкана озбиљније приступе проблему исељавања младих с овог подручја, те подузму адекватне и озбиљније напоре како би охрабрили људе да остану и створе увјете за економски и егзистенцијални просперитет.

Због моралне посрамљености, некомпетентности или из пуке незаинтересованости, политички лидери још нису почели да разматрају питање зашто људи одлазе, а још мање да тај проблем рјешавају.

Унутар држава комплетан јавни дискурс се своди на невладине организације и удружене грађанске подухвате који упозоравају на одлазак образованог становништва и опадање пореских прихода у већ слабим привредама.  Друштвено одговорни грађани инсистирају да власти признају неугодну истину, преузму одговорност и одрекну се испразних флоскула, које само стварају лажну слику у јавном мњењу.

Управо та летаргија владајућих структура у комбинацији са спорим растом и лошим друштвено-економским условима у земљама Западног Балкана и успореним процесом прикључивања Еврпоској Унији, константно доводи до још већег разочарења становништва и до повећања стопе исељавања.

Поред одсуства реформи, лоше економије и незапослености, установљено је да су корупција, вјерски шовинизам, национализам и примитивизам најчешћи покретачки мотив за одлазак становништва.

 

Улога дијаспоре

Почетком шездесетих година двадесетог вијека у оквиру Југославије је емиграција била свеприсутна, а одлазак становништва је постајала све учесталија појава. То је био период када је незапосленост у Југославији била скоро идентична овој у региону данас. Југословенска влада је омогућила незапосленим радницима да емигрирају како би стекли нове вјештине, слали дознаке у земљу и тако у великој мјери допринијели повећању улагања у земљу, а све у нади да ће се смањити притисци на тржиште рада и привреду у цјелини.

Послије распада Југославије, ратни сукоби и спора транзиција из централизоване економије према моделу отвореног тржишта, поново су изазвали масовно исељавање са Западног Балкана, што је довело до повећања већ бројних заједница у дијаспори

Несумњиво је да дознаке послане из дијаспоре имају битну улогу на Западном Балкану, иако је њихов ниво у неким земљама региона у опадању. Прије 4 године Србија и Босна и Херцеговина су биле међу 10 земаља прималаца највећих износа дознака. Процјењује се да у БиХ дознаке, укључујући пензије из иностранства, представљају 11 процената БДП. Пошто се сматра да исељеници шаљу половину укупних дознака неформалним каналима, стварни износ је много већи него што је регистровано у званичној статистици.

Тренутно ниједна влада на Западном Балкану није истински развила модел у коме се остварују све могућности овог процеса и не користи потенцијал своје врло бројне дијаспоре. Процјењује се да исељеника са Западног Балкана има око шест милиона широм свијета, те да они посједују вјештине и капитал потребан нашој регији за развој и просперитет у времену које карактерише жестока економска конкуренција.

Уколико земље Западног Балкана немају сопствену инспирацију и стратегију, могу је наћи ако се угледају на Ирску. Ирска је земља која је успјела да трансформише страхове и тугу због исељавања у спремност да се искористи прегршт сјајних могућности које исељеништво може понудити својој земљи.

Као што је случај данас на Западном Балкану, у Ирској је исељавање било велики проблем и изузетно тешка тема у јавности дуго времена. Скоро исто као и на Западном Балкану, изражен је био тренд одласка високообразованих ирских грађана.

Ирска влада је спровела низ истраживања и осталих адекватних активности како би боље разумјела ирску дијаспору у свијету и јачала везе с њом. Циљ иницијатива био је препознати могуће видове користи коју дијаспора може донијети Ирској.             

 

Да ли ће чланство земаља Западног Балкана у ЕУ смањити стопу миграције?

Улазак земаља Западног Балкана у чланство Европске Уније неће окончати миграције становништва, него ће их још више подстаћи. Савршени примјери за то су Румунија, Бугарска и Хрватска.
Чињеница је да земље чланице Европске Уније имају велику корист од исељавања становништва из земаља Западног Балкана. Миграције не само да повећавају расположивост квалификоване снаге у некој земљи, већ и пореску базу. На студијама рађеним у земљама Европске Уније, установљено је да имигранти доприносе од 0,5 до 1,3 процената раста БДП када раде послове на истом нивоу вјештина као становници који су тамо рођени. Разлог томе је, јер се у већини случајева досељавају у свом најпродуктивнијем животном добу, те могу да раде максималан број сати за мањи новац него домаћи држављани.

Чак и могућност исељавања утиче на привреде земаља: млади на западном Балкану чешће бирају образовање према потражњи у земљи одредишта него код куће, што у неким секторима повећава конкуренцију. На примјер, број полазника школа њемачког језика у региону - као што су Гоетхе центар у Сарајеву и Мостарски центар за њемачки језик "Вокабула", који нуде посебне курсеве за медицинске раднике - стално расте.

Погрешно је очекивати да ће богате земље у догледно вријеме промијенити своју усељеничку политику, све док постоји потражња за радном снагом и капацитет за апсорпцију радника из иностранства. У том контексту, битно је схватити импликације масовних миграција за сиромашније земље - посебно оне на западном Балкану - и ублажити њихове негативне ефекте.

Како земље у региону буду подузимале даље кораке према интеграцији у ЕУ, закони о исељавању њихових грађана у државе чланице ЕУ ће вјероватно додатно либерализовати. Информационо доба олакшава кретање из једне земље у другу као никад прије. Људи су мобилнији, образованији и продуктивнији него што су икада били.

Прво, исељавање функционише као контролни механизам који подстиче стабилност у региону. Исељавање и дознаке могу смањити високу незапосленост - посебно међу младима - која може довести до насилних протеста и других видова нереда, а тиме се надомјешта готово потпуни недостатак локалних капацитета да се апсорбује све бројнија радна снага. Можда се управо због тога јавља равнодушност владајућих структура, тзв. синдром мањег отпора.

Кружне миграције

Високообразовани усељеници често стичу вјештине и знања која могу ојачати индустрије у земљама поријекла ако се врате кући. Повратак специјалиста, као што су инжињери и научници, такође може помоћи да се унаприједе тамошњи програми истраживања и развоја. Исељавање великих размјера готово увијек олакшава стварање нових индустрија - као што се могло видјети у случају Индије, гдје су генерације успјешних бивших гастарбајтера помогле да се унаприједе софтверске компаније у тој земљи, уз истовремену промјену приступа школству и секторском образовању. Земље западног Балкана немају приступ најнапреднијим технологијама; у ствари, многе од њих у тој области сасвим заостају. Међутим, како се бројни становници региона буду исељавали да би радили у тим индустријским гранама, вјероватно ће се и код куће повећати продуктивност захваљујући увођењу постојећих технологија и вјештина које су стечене у иностранству - прије него путем домаћег развоја нових технологија. То је управо начин како је Ирска ријешила проблем исељавања становништва – потицала је кружне миграције.

Примјер, у Албанији, већа је вјероватноћа да ће нове фирме оснивати емигранти повратници него становници који никад нису напуштали земљу. Овоме значајно доприносе средстава прикупљена у иностранству. Око 50 процената исељеника који су се вратили у Турску након рада у Њемачкој осамдесетих година постали су предузетници и искористили су капитал стечен у иностранству да покрену властите фирме.По подацима Свјетске организације за заштиту интелектуалног власништва, некадашњи исељеници подносе 98 процената захтјева за патенте у Албанији, 75 процената у Босни и Херцеговини и 71 процената у Србији.

Међутим, владе земаља западног Балкана могу учинити више да се боље искористе предности које произилазе из прилива новчаних дознака. Још нису почеле разматрати могућност увођења програма подстицајног субвенционирања дознака, какви су примјењивани у неким другим регионима – нпр. Ирској.

 

Написао: Елдар Риджал
август 2019.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.