Заледјени осмјех

Buka / 01. септембар 2010

Све је ово само прица...

Само да рата не буде,
лудила медју људима
велики нуде заблуде,
плаше нас разним чудима,
и свакој бајци науде,
само да рата не буде!!!

Снијег се полако спустао на поља око нас. У бјелилу су се изгубили сви људском уму познати предмети, објекти, само бјелина која ме подсјецала на цистоцу која је нама, војницима у рову, заиста недостајала. Није ми хладно, јер  након 7 сати проведених у рову на минус 10 некако оцврснес, па не осјецас висе да ти је зима. Није ми досадно, а видим да ни Златану није досадно...ово му је 5 пут од синоц да је раставио и саставио пуску. Казе да не зели да му се у по фрке деси да застопа. То се десило Недиму и то је задње сто му се десило. Е мој бозе, види ме, сједим у рову на Требевицу...бјел, гладан, зедан, наорузан до зуба, а просле године сам са Данијелом на санкама које смо украли од некакве дјеце, спустао се бас овом ливадом до града. Е каква су то времена била.

Хајд, барем нисам ко онај махнити Фадил, он, замислите, спрема ров. Казе да мрзи када му је неуредно и лик спрема ров. Недо бог да када једес, да тањир оставис на земљи, Фадил је луд ко струја, задавио би те. Неки дан је хтјео да стави тепих(стазу) у дјелу рова у којем смо ми стразарили. Хеј-лик хоце да стави стазу. Командир му је рекао да то не ради јер це му се стаза нон стоп прљати, ров је рупа у земљи...обицни канал. хехе, збијали смо ми тако сале како би било добро да непријатељ улети у ров и види стазу...стане прљавом цизмом на њу и излети Фадил да му јебе мајку сто му је упрљо стазу.

Фадиле, изгледа да се урусила земља код митраљеза, де то мало диндесре. Кад, ето ти Фадила, а за њим и  Златан, видм да је оставио пуску...на крају це је покварити од састављања и растављања.

Гдје се урусила земља?-пита  Фадил
Ево то код митраљеза-одговара му командир.

Гледам га како тромим корацима прилази, гледа у одваљену земљу и онако збуњен се окреце и пита: Јел мали, јеси ово ти направио.

Нисам Фадиле мајке ми, само је отпало. Треба то забетонирати-говорим у схали.

Фадил је добар цовјек, био је умјетник. казем био, јер када је просле године изгубио зену од гранате која је пала на мјесто гдје су раја цекала у реду за хљеб, казе да је изгубио зивотну инспирацију. Зена му је била својеврсна муза. Фадил је прије рата имао 120 кила, а сада са својих 70 изгледа као развуцени скакавац. танке ноге, јос тање руке и велика Босанска целава главурда. Волим тог цовјека.

Златан је тотална супротност Фадилу. Лик је медјед, има 100 кила и нико не зна одакле му храна које има у изобиљу. Изгледа да му је родјак са друге стране линије, па му када сви спавамо, додје до рова и донесе меса. Подјели он са нама, али неце да казе одакле му и бог. Златан је прије два мјесеца изгубио бас у овом рову свог брата. Армин, како се звао Злајин брат, био је прави херој. Лик је са нозем заробио митраљеско гњездо, раставио митраљез и доњео га вамо. То је овај митраљез који стоји у насем рову. Зовемо га Армин-мислим на митраљез...у спомен насем хероју. Златан тј Злаја од тог дана престао је да се смије. Лик се два мјесеца није насмијао. И вазда је некакав замисљен, а не стоји му та замисљена фаца. Крупне оци бас му помазу да када се замисли, сви то виде, јер исколаци те крупне оци, отвори своја мала уста и набора цело на којем има толико бора да нас подјсецају на ровове. Вазда га зезамо да је она највеца бора сто му се протезе од уха до уха, да лици на нас ров и да би било добро да му неко стави пенис на цело и да то буде митраљез. Ал лик никако да се насмије на те насе кретенске сале.

Одједном са зацу пуцњава, зими звук као да се вуце теским стопама, као да дузе траје. пахуљице су се одједном разбјезале, све сале су стале, а оне Златанове боре...сада су се одвоструциле.

Фадиле иди за митраљез јебало те то спремање-говорим му
Ево идем-одговара

Код Фадила све поциње и заврсава са: ЕВО САДА ЦУ. Код њега ниста не мозе одмах. Мада, морам признати, то му је једном приликом спасило зивот. Требао је доњети муницију, а он је наравно отезао и таман када је кренуо зацула се детонација. Пала је метар од сандука у којем је стајала муниција.

златан је снајпериста...али никада никога није убио. Упуцао је једном голуба, акада је видио да је голуб зив, цитав вод је изасао из рова и отисао на пола ниције земље да спасимо голуба. Мозете замислити да смо досли скоро до непријатељских ровова да би спасили голуба. Голубу је требало мјесец да оздрави. Сјецам се насе туге када смо га пустили, био је један од нас...а онда је отисао. Увијек је теско када неко од нас одлази.

Поново се цују одјеци пусака, цујемо као да се на 50 метара од нас боре, али нема никога. Златан покусава да кроз снајпер види ста се десава, али ниста не мозе да биди. Одједном се цује детонација која ме избацила из рова и бацила 20 метара далеко од њега. Цујем Златана како ме дозива, остали као да су нестали. Схапама прелазим преко тијела и у себи говорим: "молим те бозе да ниста не фали" и тако би. Добро је, цитав сам . Полако се суњам према рову...када цујем јос једну експлозију. Опет је рокнула у ров. Сада висе не цујем ни Златана. Цекам у сњегу да се ситуација мало смири. Тада су поцели и наси да пуцају, али нико из мог дијела рова.

Полако пузем, брадом струзем сњег, видим да нема никога. Око рова је разбацана земља, видим да има и крви. Опет у себи молим бога су ми раја добро. Када сам присао рову, имао сам ста да видим. Сви су мртви. Сви. Волио бих да нико никада не осјети језу која је јаца од сваког сњега, од сваког минуса...језу коју створи бол када видис да си изгубио најблизе...најдразе...своје другове.

Данас...ја сам као ратни војни инвалид. Немам посао, немам другова, сва сам их изгубио, а ове нове, посљератне, њих не рацунам. Сви, као да су измисљени.

Сваког фебруара, ја одем на гробље, посјетим своје другове. Фадил, Злаја, Армин...сједим, сјецам се, смјескам се, онда одем и опет се вратим. То је мој зивот. Рат, није ми ниста доњео. Само узео. Волио бих да сви који зеле да ратују, да додју на гробље, Златану, Армину и Фадилу...стану и објасне...засто га зеле. Засто зеле рат и ста це тиме да добију.

Сваког фебруара, тај пас додје, сједи и оде...оде негдје гдје га неце бољети истина са којом се сусретне сваки пут када додје на грубље својим најбољим пријатељима. Није дјаба неко давно рекао...пас је цовјеков најбољи пријатељ. изгледа да пси исто мисле за људе.

Поздрав


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.