Заборављена Дјеца Рата

Да се није догодио рат у Босни и Херцеговини, вјероватно не би били ни рођени. Али кад већ јесу предивно су испали и храбро разгрнули таму која их је покривала. Они нису ништа срамно, срамни смо ми који не знамо Ајну, Јелену, Алена, Ивану и многе друге...

Scarlett / 10. август 2019

Заборављена Дјеца Рата

,,Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин,, (Толстој)

Ја ћу ову причу написати инспирисана мајкама и дјецом рођеном због рата, свим њиховим борбама, боловима и ломовима у земљи и друштву које константно стигматизира такву дјецу. Они су послије 23 године проговорили о тами у којој су живјели ускраћени за многа права а изложени стигми, проблемима са идентитетом, маргинализацији и дискриминацији. Тешко ми је и на душу пао овај дан у којем сам их срела, јер ова дјеца су најрањивија категорија кад помињемо посљедице рата. Њихови очеви су били припадници супростављене војске, припадници разних мировних снага, дјелатници страних хуманитарних мисија а мајке локалне жене.

Да се није догодио рат у Босни и Херцеговини, вјероватно не би били ни рођени. Али кад већ јесу, предивно су испали, и храбро разгрнули таму која их је покривала. Они нису ништа срамно, срамни смо сви ми који не знамо Ајну, Јелену, Алена, Ивану и многе друге чије су мајке прошле пакао. Кад су данас причали своју причу, плакала сам као мало дијете, не само због свега страшног што су преживјели, већ и зато што нам је и бол, и пријетња и стигма повезница, и ако сам се ја родила много прије њих.

Када је Мила схватила да мој отац воли другу жену, отишла је. На улицу. Ја сам имала годину и по можда. Када ми је тета Анђе спржила руку, одвела ме код своје сестре у Црну Гору да ме чува и ту оставила. Отац се није јављао. Када ми је брат купио прве фломастере цртала сам сунце. Људе никад, јер, неко је фалио. Отац се није јављао. Кад ме Мила довела у Сарајево у први разред питали су занимање оца. Ја сам тихо рекла ,,војно лице,, а цијели се разред смијао и говорио ,,ти немаш оца,, Он се није јављао. Кад сам га први пут назвала остала сам без гласа па ме Мила водила логопеду да поново почнем да причам. Више се није јављао. Кад су биле приредбе, мене су гледали моји наставници и родитељи школских другара. Мила понекад, јер је по цијели дан радила. Он се није појављивао. Кад су другарице чекале да кроз Пазарић прође Чола да му шаљу пољупце, ја сам чекала њега. Није долазио. Кад сам први пут хтјела да га видим, рекао је НЕ. Разредник је плакао. Ја сам само шутјела. Кад је почео рат тукли су ме због њега јер нисам знала гдје је. Кад сам пошла на факултет, послала сам писмо, рекао је имам проблема. Више се није јављао. Кад сам пошла да се удам, рекли су ,,ко зна каква је, она нема оца,,  Кад ме дијете питало ,,гдје је мој други дјед,, рекла сам умро је. Он се и даље није јављао. Кад сам морала да промијеним личну карту, била сам НН држављанин јер нисам знала његов матични број и тражила га по сарајевским војним архивама жива или мртва. Ето, као да се нисам била ни родила. Кад ме послије 40 година назвао, онесвијестила сам се на сред улице, и седам дана и ноћи плакала без престанка. Све сам опростила јер опрост је катарза.

За сво то вријеме, нисам ни размишљала како је мојој мајци, знам само да је била ту сваког мог рођендана, да ме једва са све луткама избацила из свог кревета у осмом разреду, да је сама и по снијегу цијепала дрва, да је било стид отићи у домовину све док бака није дошла и рекла мом дједу ,,родила је лутку а не дијете,, а он дозволио да се онда придружимо племену.

Другу су дјецу водили очеви на скијање, на санкање, море...мене су водили ујаци и браћа. Увијек сам некако била прекобројна и ако су давали највећу љубав која постоји на овом свијету. Милу су звали ,,распуштеница,, а била је Вила људи. Црвене косе. Кад бих се поново родила, жељела бих да будем њена и ничија друга.

Слушајући данас о Ајниној мајци, замишљала сам своју. Само што моја мајка није била силована. Ајнина јесте. Аленова такође. Алена је усвојио добри човјек из Горажданске болнице. Плакао је данас грлећи свог дјечака и те ће сузе бити једне од оних које ћу, поред свих накупљених, понијети са собом на оно задње путовање. И ако су му говорили ,,убиће те четник кад порасте,, није одустао од свог дјечака. Његова супруга дуго година је ишла пред дјечака у школу да га заштити од друге дјеце.

Дуго су се година Ајна , Јелена, Ален, Ивана...па и ЈаМилина, скривали иза маске срама, а нисмо требали. Због нечег рођени, једнако смо добро испали, као и сва друга дјеца. О свему овом потребно је причати. Стално понављати. Вољети. Безрезервно их вољети. Дозволити да у родном листу пише ИМЕ МАЈКЕ. Молити их за опрост што смо се правили као да не постоје...Не дијелити на моје и твоје...Чији су онда ОНИ? Учити дјецу шта је емпатија, и да смо под сунцем сви једнаки. Прихватити а не одбацивати. Поштовати а не исмијавати. Пригрлити срце у човјека а не утврђивати одакле долази и од кога потиче.

Тешко довршавам овај дан препун емоција, у којем ми се шаренио сопствени живот као стаклићи калеидоскопа, и смјењивао се неки мој лични рат и мир. Хвала Мајкама што нису одустале од нас. Хвала Лавицама и њиховам порама, ранама и борама у којима смо дисали сићушни и подвојени без права на плач и глас. Хвала сваком миловању, осмјеху и лијепој ријечи које су дали добри и мили људи, намјесто очева.

Ви остали, ако већ нисте, чините то одмах и стално. И кад држава закаже, нека не закаже Човјек у вама. Хвала и оном човјеку који је у рату пријетио да ће ме силовати и због којег сам отишла, по њему сам научила да се људи дијеле на добре и лоше, али сам исто тако, упознавши Ајну, схватила, да сам добро прошла, и кроз минирано подручје и кроз будући живот, јер сам постала бољи човјек и нисам начила мрзити све што је другачије. Будимо друштво једнаких врједности, а не различитих етикета.

Ајна, Јелена, Алене, Ивана и сви остали...борићемо се и даље...Још нас има ко вољети...


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.