За слободу, а против "ауторских права"

Apolon / 20. јануар 2012


хттп://.слободаипросперитет.цом/ноде/463

Америчка влада угасила је интернетску страницу за размјену садржаја Мегауплоад због кршења ауторских права. У четвртак је Ауцкланду у Новом Зеланду у сарадњи с ФБИ-јем ухапшен 37-годишњи оснивач странице Ким Сцхмитз те још неколико запосленика. Гашење је резултат закона против пиратерије који се намјерава усвојити у америчком Конгресу. Узнак протеста против овог закона у сриједу је и највећа онлине енциклопедија на свијету, икипедиа, затамнила своје странице, а против су и компаније попут Гооглеа, Фацебоока, Титтера, ЛинкедИна.

 

Многи су мишљења да су доношење оваквог закона и опћенито борба против пиратерија сасвим оправдани, те да би повреда нечијих ”ауторских права”  требало бити строго кажњиво дјело. Кључни проблем са ауторским правима и интелектуалним власништвом је управо у овој ријечи крађа. Крађа подразумијева насилно присвајање нечије покретне или непокретне имовине. Дакле оно што дефинира власништво, без чега власништво као такво не би ни постојало јесте његова физичка постојаност и самим тим оскудност у материјалном свијету. “Ауторска права” спадају под идеје, а идеје немају таква физичка својства, те их због тога не можемо дефинирати као својину. За разлику од предмета који имају рок трајања, идеје су бесмртне, немогуће их је уништити али их је зато могуће бесконачно мултиплицирати а да притом не изгубе ништа од својих оргиналних особина.

 

Када продавачу ципела, дакле посреднику између произвођача и купца, узмете ципеле без да сте му за то платили адекватну материјалну одштету, ви тиме чините директну повреду туђе имовине. За прављење ципела утрошен је новац за куповину материјала, потребних машина за производњу те у коначницу нечији рад . Власништвом над тим ципелама располаже продавач који их је претходно купио од приозвођача. Крађом тих ципела ви бисте продавача оштетили како за новчани износ који је платио за куповину ципела, тако и за физичко посједовање ципела.  Са друге стране за креацију пјесме, филма или књиге такођер су утрошена материјална средства и нечији труд. Међутим, читањем књиге одређеног аутора чију сте књигу копирали или је читате на свом компјутерском екрану ви не повријеђујете имовину ни њеног произвођача нити продавача. Оргиналне реченице из књиге које је аутор својеручно написао вјероватно се још увијек налазе у његовом компјутеру или свесци. Књиге настале штампањем и мултиплицирањем прве оргиналне идеје и даље стоје на полицама библиотека и књижара које су их купиле од произвођача. Дакле, ви нисте присвојили ничије материјално власништво, те самим тим вам се не може приписати крађа.

 

Идеја је нешто нематеријално, метафизичко, неопипљиво и једном када је путем неког медија пласирате у етер њено даље ширење је немогуће зауставити. Једина могућност помоћу које идеја може бити штићена је државни апарат присиле и контроле. А тај апарат је готово увијек кроз хисторију настојао зауставити и ограничити идеју из ових или оних разлога. Најчешће су цензуриране оне идеје које су се директно или индиректно супростављале вољи владајуће касте, било да се радило о католичкој цркви, или комунистичким и фашистичким  режимима, а њихови аутори били су прогањани, затварани и убијани. Данас је пак ситуација обратна: у захтјевима за цензуром највише истрајавају креатори идеја  присиљавајући владајућу гарнитуру да цензуру озваничи, све у циљу приморавања људи да плаћају за козумацију њиховог дјела.

 

Развој технологије, првенствено интернета, донио нам је досад невиђене могућности у конзумирању идеја и информација. С друге стране развој технологије је такођер креаторима идеја омогућио јефтин (бесплатан) и једноставан начин пласирања својих дјела, те њихову доступност људима широм свијета. Данас дословно свако од нас, уз мало талента и воље може бити писац, пјевач или режисер. Технологија је довела до тога да плочу замијени касета, касету ЦД, а ЦД МП формат. Управо је развој технологије укинуо потребу да људи и даље морају куповати више од једног физичког предмета како би гледали филмове, читали књига или слушали пјеме. Умјесто десетина плоча, касета и цд-ова, довољан је само компјутер, И-под, телевизор или мобител. На добробит огромне већине људи, на штету малобројних у културној или забавној индустрији, који су остали или тек требају остати без посла. Као што је некоћ изум парне машине оставио многе без посла, али су бенефити од тога били немјерљиво већи за људски род.

 

Уистину фасцинира та игноранција људи у забавној индустрији који се оглушују на оне многе позитивне ствари које им интернет доноси. Заслијепљени властитом сујетом и лажном величином не виде да популарност и распрострањеност својих идеја и дјела могу захвалити можда понајвише чињеници да је за њихово кознумирање било потребно неколико кликова мишем. Зар мислите да би једнак број људи слушао пјесме од Лад Гаге уколико би за то морао платити? Зар мислите да слабија слушаност Лад Гаге не би негативно утјецала на број њених спонзора, цијену карата за концерте и опћенито њену присутност у медијима? Продаја њених албума би пак вјероватно била већа, али размислите шта у коначници доноси већу корист самој Гаги?

 

Умишљени забављачи то очито не желе видјети чинећи превид сличан оном који је чинио Карл Мар. У критици капиталистичког система и производних односа, Мар је потпуно игнорирао заслуге предузетника за технолошки напредак и пораст продуктивности, посматрајући технологију и продукцију као нешто што се развија по неком реду, само од себе. На идентичан начин произвођачи идеја, кича и забаве третирају своју популарност,  негирајући заслуге интернета за њу. Они вјерују да би једнако били популарни, присутни и утјецајни и када тај проклети интернет не би пружао могућност кориштења дјела њихових мозгова без да се за то мора платити. Притом је јасно да су вођени чистом похлепом и филозофијом стомака. Нјима није стало до умјетничке вриједност њиховог дјела, нити их весели чињеница што су њихове идеје конзумиране, не, они своја дјела креирају у жељи да их масно наплате. Али не успијевају никако другачије па траже помоћ државне присиле, по цијену цензуре, угрожавања слободе људи па ако треба и ограничавања напретка технологије. Уколико је смисао њихових дјела остваривање профита, а интернет им то онемогућава, зашто једноставно не нађу други посао? То би свакако велику корист донијело свим оним ауторима који дјела креирају због поруке, а не профита.

 

Цензурирањем интернета држава би под своју шапу ставила и посљедњи бастион слободе у данашњем етатистичком свијету. Замислите да ја у складу са логиком о заштити “ауторских права” од владе или њеног надлежног тијела затражим да у стан пошаље инспекцију свима вама за које се утврди да сте читали овај текст, те вам уредно наплати конзумирање мог “ауторског права”. Био би то баш лијеп гест од мене. Исти онај какав вам упућују сви ти креатори забављачког смећа који вам осим новца желе одузети и слободу. Али они су  у свом јалу и бјеснилу потпуно немоћни без државе, јер једино држава помоћу свог репресивног апарата је у стању да вам укине слободу. Зато јој окрените леђа и  слободно конзумирајте, ширите и рекламирајте туђа “ауторска права”, дакако бесплатно.  


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.