хиле(1){Повуци воду!}

Isak_Lazev / 28. октобар 2012

А да мало зачепите, ви лицемјерна говна? Како би то, за промјену, било? Да мало тренирате устајалост ваздуха у губицама. Не би то никога убило. Невјероватан вртлог гована се створио. И нико га не жели напустити, а нико неће да повуче воду. Разлога је бескрај зашто да продубљујемо агонију. Зар је толико тешко наћи један довољно добар да се то стање позитивне повратне спреге заустави? Зашто се не пробудимо?! Јер је потребан проклети напор да се ишта промијени. Сада су за све криви политичари, избори, странке. Никада нисмо ми. У најгорем случају смо само лоше изабрали. Па чујемо ли ми себе? Зло националног прозивања је сада на терету страначке опредијељености. Не постоје више Срби, Хрвати и Бошњаци, сада смо сви СНСД, СДС, СДА, ХДЗ, СДП и тако даље и тако горе. „Кмеее, кмеее, тата, тата, Денис ме ударио!“ „Мамицу му његову есдеаовску, то је зато што смо ми у есдесу. Има одмах да пишем протестну ноту суду за људска права“ Босна је, чини ми се, једна од земаља у којој највећи број становника на свакоднавном нивоу највише користи ријечи као што су просперитетност, конститутивност, демократија, избори и људска права. Јеботе, кад су нам се у земљу уселили толики грчки мислиоци? Све сами антипитагорејци, просипају филозофију, једу грах и прде унаоколо филозофски. И вазда смо спремни да кажемо како не треба, шта је исправно и шта није. Супер, толики ниво проницљивости да држава просто сија. Сија јер је у њој толики ужарени пакао да пуца по шавовима из којих та ужереност цури. Цури у Швајцарску, Канаду, Америку, Бенелукс, Нјемачку. Који нам је курац, као ад није доста што себе сјебасмо на сваком кораку, сад ћемо још да будемо и арбитри цијелог свијета, кад тако све добро знамо. Ма знамо ми масан клинац. Жао ми само што су на оним авионима што нас надлијећу са осиромашеним уранијумом у ракетама сигурносне споне тако добре. А требала би нам једна ракета. Да се мало зближимо. Јебала нас Југославија са све сисама којим нас је дојила. Ако је нешто урадила онда је то да је оставила толико неспособних богаља иза себе који очекују да им све падне са неба. Па и све што имамо неко други нам је дао. Шта смо направили? Појебали своје и сада тражимо да нас спасу. Од кога? Од нас самих? Па прилично тако. „Нови сајам књига. Књиге су наше највеће богатство.“ „Какве књиге, какви бакрачи, кад народ по контејнерима тражи храну“ За све имамо одговор. Чудо је што само једног Андрића имамо. ’ладно би ови из Штокхолма могли да нас приме у стални радни однос па да сваки мјесец добијамо по једну Нобелову награду. Али јебига кад се не даје за пресеравање. Апсолутно свођење логике на апсурд под окриљем здравог разума се свакодневно дешава. Дупли аршин потежем чим стигнем. Разумијем да су нам уништили колективни оптимизам, али престанимо да тај песимизам ширимо индивидуално. Ако је такво срање као што стално наводимо да јесте, како се онда кољу печенице за славе и божиће, овце за куране, ћурке за нове године? Ако је такво срање као што стално наводимо да јесте на својим фејзбуцима, на својим твитерима, 6кама и осталим интернет порталима зашто се не запитамо: „па чек’ јебему, па ја сам на интернету. Шта ћу ја на интернату када је криза, када људи не раде, када људи једу из контејнера и јавних кухиња“. Зашто на медијима слушамо иста та народна пресеравања у политичким устима, а тек понекад чујемо апел за помоћ убогом? Зашто су онда политичари гора говна од нас ако заправо исту причу трубе као и ми? Можда зато што они то пред камерама, а нас нико не може да чује, па им завидимо. Ако је стварно хаос за какав тврдимо да јесте, на дневној бази, зашто онда око себе ни не видимо да сви стојимо поред контејнера, да смо сви у јавним кухињама? Не, него, пуног стомака, додуше, не оног чим би жељели да је пун, гасимо телевизор јер програм није адекватан за нас те одлучујемо да свакодневно парадирамо како нам је лоше. Момак, кад ти је лоше, кукање је сувишно и тога си прилично свјестан. Нисмо луди и слијепи, ако је лоше на оном нивоу на коме стално кукамо да јесте друга би се пјесма пјевала. Или се не би ништа пјевало, како је иначе обичај на сахранама. Такође, за неписмене, и за оне који имају дислексију, тако да читају само оно што желе, ево један истакнути сегмет: НИКО НЕ КАЖЕ ДА ЈЕ ОВО ШТО ПРЕЖИВЉАВАМО ДОБРО, АЛИ СВАКАКО НИЈЕ ОНАКО ЛОШЕ КАКО ПРИЖЕЉКУЈЕМО! Да, ми смо сами себи лешинари постали. Ми себи желимо зло и лоше. Јер ћемо тада даље моћи да кукамо. И за све су криви јебени избори. Схвати да је та навикана демкратија у Босни само ехо мртвог мнијења. Не бираш између својих избора, него испоштујеш туђи. А то и не значи тако много. Ако се своди на избор мањег од два иста зла, па то и није неки избор. Али јесте могућност да се кривица баци некоме другоме на леђа. ЗАШТО БИХ ЈЕБЕНО БИО ОДГОВОРАН ЈА ЗА СРАЊА КОЈА ЧИНИМ?! Идући пута прије него што очепиш ту паклену јаму повиш душника, размисли. Али озбиљно, размисли добро шта ћеш да кажеш. Да не би по милијардити пут испао онај просјак који куне и благосиља, а у себи јебе све по списку пролазницима који га игноришу. Јер си и пролазник и просјак. Размажени пролазник и просјак. Запамти. Запамти прије него постанеш само једно од та два. А тада ће ти бити свеједно.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.