Врла нова Студентска Република

Isak_Lazev / 25. октобар 2012

Студентска Република је, искрено говорећи, била фантастична идеја.  Прилично сам сигуран да би у једној таквој творевини био до сада незабиљежен напредак на свим пољима. Оправдање за то је једноставно: ми, студенти, јесмо најјача сила Универзума. Оно што наумимо то и остваримо. Бар је до сада тако било. Мада последњи покушаји да студенти нешто постигну, додуше мирним протестима, завршио је бибер спрејом у фацу. Оццуп тхе алл стреет, м асс. Можда је разлог у мирним протестима. Не кажем да треба да се пале улице и да се полупа Мекдоналдс, тек смо га добили, нек се прво мало огади раји.

Како почех ову причу, Студентска Република је дивна мисао. И она је кратко живјела. Морам признати, из тотално изполитизованих разлога и на погрешној основи, али постојала је. Е сада кад поменух њено пробно постојање, морам се запитати, то јест, оправдано је се запитати: а да ли је она и постојала само због политичности? Да ли смо ми данас постали оруђе политике? Или сопствене користи, што је опет низ длаку политици, јер ће лако да нас окрену за свој циљ, када свако гледа сопствену корист? Зар је нужно да се студенти опеку по џепу за пар хиљада марака, или да се хорде колега једно јутро пробуде исписани са факултета, да би се нешто подузело? У таквом случају све што се подузме веома лако може бити извучено из контекста, отето контроли и као резултат дати једну гомилу хаоса. А зашто тако нешто да дозволимо? Гдје оде колегијалност? Можда нам просто ни не треба дозволити да студирамо, да се образујемо, када ћемо ионако да то спрчимо безвезе.

У Србији је љетос, а и раније, била једна интересантна иницијатива студената. Наиме, пошто су државне власти одлучиле да услов за упис године на терет буџета буде условљено апсолутним чишћењем испита и фамозним 60/60 ЕСПБ поена, реакције међу студентима су, наравно, биле и више него бурне. И док су једни приступали пацифичнијем рјешењу, које је касније уродило плодом, једни су одлучили да спроводе опсаде факултета. У тој инстанци аутоматски су се појавиле и страначке боје, партијска присутност је поново заударала. Можда студенти и могу да формирају функционалан социјализам, не кажем да не могу, али овдје то није било то. Добро, то је сасвим нормална реакција да једни буду пасивнији, а да други буду активнији. Али оно што је зачудило да су се највише ангажовали у спас својим колегама, људи којима та измјена закона не значи ништа, они који чисте годину у јуну/јулу, или просто они који чисте годину. Наравно, ту групацију нису сачињавали само такви људи, али било их је доста. И њихов глас је прилично одјекивао. Тиха вода бријег дере, кажу код нас. Али да ли тиха вода тече само у Србији, или Хрватској гдје су у комбинацији пасивног протеста и блокаде исто нешто постигли? Зашто и ми немамо тихе воде, кад већ имамо бријегове за дерања?

Можда је опет ствар у менталитету који су нам набили као оков. Невјероватно је како се све враћа увијек на то да смо ми људи говна. И још умјесто да сарађујемо са колегама са свих типова факултета, да постоји сарадња између студената државних и приватних факултета, умјесто само подозривих погледа, ми тај непотребни јаз чинимо још већим. Наравно да ни на приватним факултетима није сјајно. Али им је можда приступ бољи, можда су људи задовољнији. Признајем да мени максимално пуцају живци када морам да идем у анфитеатар који је крцат људима, и који пробија квоту бар за двјеста људи који могу да стану у њега. И наравно да квалитет знања у таквој околини има велики проблем да се пренесе до сваког, појединачног студента. Мислим да је ствар у заједљивости и старим идејама које нам још иду у крви. Наравно да ћу да презирем онога ко је прошао лакше у животу, ко је био сналажљивији, јер ако сам ја мутав, сви би требали да исто буду мутави, зар не? Не. Наравно да не. Али петља декаденције у коју смо упали нам итекако не дозвољава да ишта промијенимо, јер не желимо. Чекамо други долазак Исусов. Да му кажемо да се гони у три лијепе из које је дошао, баш као и прошли пут.

Джорџ Орвел је кроз једног свог јунака, можда најпознатијег, једном исказао: „спас је у Пролама“. У овом случају, иако су у „1984.“ проле биле најнижи слој друштва који се понашао као домаћа животиња Великог Брата, исто то студенти. Никада нећу заборавити реакцију једног познаника када му је мој рођак рекао да иде да студира: „Ха, ма ко те јебе, иди студирај кад ионако ниси ни за шта!“ И био је сасвим у праву. Али једног дана када се вратимо са дипломама у рукама, када смо нешто од себе створили, а богами и научили, итекако смо „за шта“ и за свашта. Но са свим тим, какво је тренутно стање, ми добијемо и једну мисаоно-електричну огрлицу па се свако мало, када оригинална идеја сијевне у глави, штрецнемо и пустимо да тоне у заборав. А то стичемо тако што у старту убијамо студентски колектив.

Када сам већ кренуо са тематиком Джорџа Орвела, не би било лоше да то искористим за крај. Како смо постали робови своје жеље за немијњањем, створили смо од државе једног Голдштајна, а за бога изабрали О’Брајена да нам пуни сујету. Идеја о Студентској републици остаје у домену идеја, оних прелијепих, али и оних које су нас највише жацнуле. Мада, шта то мене брига, када сам већ дипломирао и сад поносито вуцарам своју диплому од бироа до бироа? Молим, какве будуће генерације, какви бакрачи? Чуј, па ја када сам завршио факултет, све факултете су срушили.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.