Вријеме примитивне полусвијести "наших" и "ваших"

Кажу да је Диоген давно одселио и понио лампу са собом. Зато на Балкану живе Срби,Хрвати,Бошњаци и други односно «наши и ваши «Трагедија није у смрти него у томе када се убије човјек у нама..

BAF / 03. јул 2019

Глава ме боли од свакодневних глупости које читам у вијестима са Балкана и моје земље БиХ. Кажем земље јер сам још у рату схватио да не правимо своју државу и да ће земља и народ доживјети још једно дуго вријеме владавине примитивне полусвоијести.

Питам се : да ли то што мег глава боли је нешто приватно и битно само за мене или је то нешто што је јавна ствар?

Приватно,глава ме боли јер није шупља а јавно, тј. опште приступачно и бинтно за друге како да посматрајући једно искуство спријечимо главобољу. Мене боли глава од питања да ли је дозвољено и да ли је љдски размишљати? Да ли наше искуство нечему служи или је оно само себи сврха? Можда ме глава боли што размишљам и трагам за почетком краја?

За странце ми сом примитивни народи  који ратују, а неки умни људи давно су говрили на тај начин о Балкану.

Трагајући за одговором о болести главе сјети се једне пјесме коју сам написао и рецитовао на скуповима Књижевне омладине негдје 1980 Исла је отприлике овако:

Мртвљење мртвила

До измртвљености

У његовој бесмислености

Саздано у мртвилости итд.

Не знам како бих данас написао овакву пјесму када сам такву написао у најљепшим и најсретнијим годинама мога живота. Није ли она била наговјештај данашњег времена или израз унутарње слободе коју смо имали у та времена. Да ли је вријеме када је пјесма настала прошло вријеме,вријеме права на размишљање или како кажу «тоталитаризма» и баратства и јединства у које и данас вјерујем као систем вриједности човјека. Вријеме у којем смо као Диогени ходали са лампом и налазили људе и освјетљавали човјека. Битно нам је било шта је неко рекао а не ко је то рекао.

А онда се сјетим почетка рата и приче о «Нашим» и «Вашим» коју сма документовао у књизи « Слике Босне» објављене 1993.Почетком рата људи су наједном почели да причају о нашим и вашим  а ја нисам разумио ко су наши а ко ваши. Сретан сам што живим непознато, јер си мање подложан нападима и објашњавањем глупости. Старх ме хвата да не будем егоцентричан и поступам као ови  «наши и ваши» сведен у тор националиста, враћам се у прошлост да би размишљао о искуству. Значи о искуству и теми а не о мени. А ко је тај који размишља. ЈА

Сјетим се како ми је  десетак година послије рата, један универзитетски професор који је писао рецензију за напријед наведену књигу, рекао да тека сада схавта шта сам хтио рећи са оним «наши и ваши» као и да за разлику од других сам давно признао да нисам знао да ће доћи до рата. Одговорих му да је национализам примитивизам и да зна само да размисља у категоријама наши и ваши сводећи човјека на биолошки  и једноумно наметнути идентитет припадности неком племену. Та примитивна полусвијест само зна да распознаје околину у тим категоријама. А ја покушавам да будем човјек и размишљам као индивидуа без наметнутог мишљања. Јер како знаменити писац каже « у гомили смрди али је топло».

Питам се као и прије 25 година ко су наши а ко ваши? Јесу ли моји пријатељи,Дадо,Предо, Зељко,Јадро и многи другои наши или ваши. По чему припадамо једни другума. Да ли је основно правило идиотизам као знак припадности некоме и нечему.

Трагедија није у смрти него у томе када се убије човјек у нама

Искуство друго. Разговарам са неким о групи Давора Драгоицевица. Напорна прича о свему само не о суштини и смрти једног предивног недужног дјетета. Колики монструм мора бити особа која размишља о томер да ли је он наш или ваш. Јер монструм размишља о свеу само не о томе воли ли он своје дијете, ако не воли Даворово? Имал ли у њему човјека. И онда запрепашчујуће сазнање. Ни случај Мемић није интересантан.

Враћам се у 1993 и причу о дјетету које је залутало у миско поље. Када су зарачене стране видјеле дијете у миском пољу заборавиле су рат и само размишљале како извући дијете из миснког поља. Спасили су дијете јер је вармаризам и животињска страст за убијањем побједјена оним људским у човјеку.

То сам забиљезио или документовао у књизи «Грлиценад миснским пољем» за коју је радио рецензију Мухамед Кондзиц.

Конджић ми је тада реако да од те приче сам требао направити роман а не да је само искористим као уводну причу о рату. Додао је да љепши опис о ратишту није прочитао и питао ме да он да наслов књизи и убаци реченицу о грлицама. Реако сам му да ми је задвољство и да сматрам да је улога писац у рату да биљежи догадјаје који они из кабинета и угодних фотеља не виде. Тад сам навео и један цитат« трагедија живота није у смрти него у ономе што се убије у нама- човјек» и да то треба биљежити. Роман ћу вјероватно написати касније, обећао сам му. И сад размишљам о обећању. Можда би роман требао почети са причом о Драгичевићу и Мемицу и вратити се на ову причу са ратишта. Или су за почетак илустративније ријечи израелског писаца  који каже да не разумије да мајке одгајају дјецу а онда их предају у војску. Питања која ме муче су: «Какав смисао има зивот када учествијемо у убијању властите дјеце у име наших и ваших?», «Волимо ли всоју дјецу и шта то значи вољети ?»

Вољети значи разумјети и од тога не очекивати корист као ови «наши». Разумјети па и примитивну полуисвјеист, јер давно је речено да је љубав ријешење за све проблеме. Можда треба водити рачуна да не чинимо инцест у тој љубави јер ако волимо само «наше» може довести до деформација у биолошком развоју «наши»

И док код нас остају да живе Срби,Хрвати,Бошњаци и други будућност пакује кофере и оде за Диогеном.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.