Врх није довољан

Why so serious? / 14. новембар 2012

Хајде да прицамо о неизбезним стварима, о потенцијалном добру и злу, о предодредјеном зивоту и оцекиваној смрти... Зелите ли да обелезимо неизбезност као једину потенцијалну могуцност у свему сто нам се десава у зивоту? Или мозда зелите да све то остане да лебди у ваздуху око вас, а да се ви, као и до сад, претварате да се ниста не десава? Како год да одлуците неизбезност је та којој дугујете цитав зивот. Иако се увек борите против будуцих догадјаја и следбених ствари, а нароцито у тренуцима потпуног блазенства и спокојства, вас зивот увек надје нацин да промени смер и правац и понуди вам нове могуцности као и нове немогуцности. Неизбезност вас мами бас као и вода. Константно осецате њено присуство у њеној вецитој неопходности и знате да немате никакве сансе. Издрзите тек толико док зеља и потреба не надвладају противрецност духа и тела. Од тог тренутка сваки сегмет васег вец унапред пропалог плана стапа се са велицином оног сто вас је и довело ту где јесте, због цега вас зивот и даље траје и због цега це се исти и заврсити. Јер смрт је врхунац сваке неизбезности и неизбезност коју ретко кад помињемо као такву или је и помињемо али довољно тихо и у нади да ни сопствено уво неце опазити ту непријатну драз која спољасност упозна тек након унутрасњег притиска. А истиснути смрт из главе исто је као и спознати њен долазак. Тако да мисли о смрти не треба сматрати за несто забрињавајуце или цудно, јер како се моземо цудити нецему сто не моземо ни да избегнемо? У цему је поента тразити узрок у размисљању о некој ствари која је неизбезна од поцетка васег зивота? Неки казу да је то зато сто зелите превремени крај или зато сто осецате да је крај тако близу да конацно мозете да осетите његову потпуну неизбезност која вас је пратила кроз цитав зивот. Мада, многи не знају да је, без обзира на зељу или осецај, смрт несто сто не захтева дубље тумацење и разумевање, вец само страх и постовање. Јер када кренете да се пласите спознајете и сустину цитаве ове фарсе око неизбезности. Страх је тај који вам омогуцује да презивите сву ту енигму постојања и наставите даље, иако даље знаци јос корак висе ка врхунцу. Истина, врхунац је оно сто сви зелимо, иако то понекад не изгледа онако као смо замислили. Понекад ни сам врх није довољан да би сте дотакли небо, а понекад мозда и дотаци небо не знаци нузно бити на врху. Верници казу да је једини прави пута ка искупљењу и спасењу смрт и одвајање телесног од духовног, али ја не видим ниста спасоносно у томе. Ко јос мозе поверовати у то да је једини нацин за достизање врхунца управо оно цега се цитавог зивота прибојавате? Засто смрт мора да ознаци тај зрацак светлости који доноси топлину и ведрину кад другог излаза нема? Или је то мозда само бедни нацин да се сакрије горка истина и људима прузи оно сто оцекују. А нису сви људи способни да промисле и одлуце ста је добро за њих. Једноставно многи од њих немају ту моц да се суоце са неизбезносцу и открију прави смисао онога сто она носи, па своје одлуке доносе на основу презрелих осецаја. Мало је оних који свој зивот препусте оној истој сили са којом би да се боре, коју би да измене, за коју би волели да никада није ни постојала... Али, такодје, мало је оних који за ту исту сили и ту велику неизбезност могу реци да им је донела несто вредно, несто сто обицни смртници сазнају тек на крају, тек кад продје све оно сто је било као и оно сто није било и кад се зивот у свом великом зару угаси. Неки цак ни тада не осете ниста.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.