Ускрснуће

поезија...

davor-radulj / 10. септембар 2019

Док се јебемо, дишемо једно другом у уста. Чврсто загрљени, до тачке пуцања. Туцања. У мрклом мраку. Капљице зноја тихо клизе по нама - караван нежности у пустињској ноћи. Као две грбе на камили, њишемо се у спором ритму. Скоро неприметно. Само срца бесно туку. Срца коња на тркачкој стази. Док их бич джокеја немилосрдно туче, људи у гомили кличу. Урличу. Стока без имена на тикету.

 

Док тако удишемо једно другог, нема угљен-моноксида. Нема ни кисеоника. Као неко бестежинско стање душе и ума. Зуби нам се сударају у недостатку пута. Њена пут је тамнија од моје. Двоје. Када се воле, распрскавају им се звезде у очима. Очњацима сада гриземо кожу оном другом, у настојању да се заувек ту задржимо. Спржимо. Остављамо жиг свог постојања из страха. Јер – управо сада, негде тамо, једна звезда умире у самоћи.

 

Нема музике у позадини. Ни Чета Бејкера, ни Коена, ни Берија Вајта. А Вајта је уловио златну рибицу. Мамлаз. Обично највећи кретени зараде највећу кинту. То говори више о нама него о њима. Певај ми – говори ми Мима. Ти тако стењеш док се туцамо да имам утисак да ми певаш. Ти си музика. А капела. Од њених речи дрхтим као перје птице залутале на јаком ветру. У тишини, ја ипак постојим у етру. Њеном.

 

Док се јебемо, дишемо једно другом у уста. Као на самрти, прикључени на апарате, болесници. Јер знамо да ће живот проћи. И мирис наше коже ће нестати. Као са фотографије неки млади војници. Не знајући да њих погађају меци, али убија мржња – како опростити убици? Живота. Када је и он сам – живот један. И ова ноћ ће ускоро свршити, као, на крају, и нас двоје. Док лежимо на леђима, плачемо, чекамо да ускрсне нека нова зора.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.