Турска планинска смоква

Шта је боље - гледати како да узмемо паре од биједних сународника, или како да заједнички узмемо лову и изађемо из биједе?

Cubik / 13. фебруар 2019

Наши људи кад одлазе одавде, желе завршити у земљи у којој у гранапу испод куће могу купити седам врста сушених смокава. Желе развијено друштво, шаролико, богато, хумано и технолошки осавремењено. Они који желе живот у прашуми, „офф-грид“ како се то по амерички зове, они не иду у иностранство, већ се повлаче у дивљину, што код нас уопште није тешко. Странци нам долазе ради тога. Гледала сам емисију о породици, он наша избјеглица, она америчка спорташица, живе на Тари. Наши крајеви су најбољи за полудивљину, јер се можеш скрасити у савршену природу, а да ти је надохват руке неко мало мјесто или регионални пут.

Наше могућности су да будемо произвођачи седам врста сушених смокава. Да будемо европска егзотика која нуди шаролико, богато и географски повлаштено друштво. Да нудимо туризам, али еколошко освијештен, да нам се иметак не упропасти, већ унаприједи и заштити. Да нудимо производе од сировина које имамо, да извозимо сложене производе који укључују и сировину и прераду и квалитет и дизајн. Да радимо на иновацијама, јер ми смо иновативан народ, рат је показао. Ако је ратни период најпопуларнији туристички аспект Сарајева, можемо ту причу повести корак даље. Да гледају не само како смо преживјели рат, већ и поратне године. Јер тада понестаје наде и понестаје визија. Наше најбоље године не смију бити године рата.

Тако и кажу, људи са свих страна ове наше мале БиХ, сви се слажу да је прије коју деценију било неко надахнутије, да не кажемо срећније вријеме. Вјеровало се у промјене, у завршетке, у свргњавања, хапшења, у револуције. Сад смо у неком чудном миксу комфора и биједе, без јасне визије бољитка, суочени са срљањем друштава у фашизам, постмодернистички ужас и отуђење од свега што је природно и људско.

И тако ја, увјерена и вођена свим овим што пишем, разговарам са својим сада већ времешним оцем. Он је човјек традиционалан, еманциповани дјечак са села, онај који се брине да донесе новац у кућу. Његова идеја моје будућности је аутоматска праоница. Нисам се удала, а хоће да зна да сам збринута, па вјерује да је најбоља сигурица за мене да се бавим вођењем једне аутопраонице, а у слободно вријеме, сликам, пишем, копам и мијењам свијет.

А ја се сјетих путовања кроз југ Албаније и надреалних призора насеља поред пута у којима се нуде само двије ствари – вјенчанице и прање аута.

Колико год је ово друштво у лошем стању, новца има. Довољно је посматрати свој кварт, па видјети гдје се иде и шта се купује. Пумпа, кладионица, пекара, перионица, трафика, фризер, апотека. Кад се нешто затвара, гледати зашто се затвара. Законске промјене, лоше пословање, или лош производ, лоша услуга.

Дућанджија држи радњу и продаје турске планинске смокве (тако пише на етикети). А ја бих херцеговачке, или барске, или пељешачке, ја бих јадранске срделе, јадранске маслине, јадранске цитрусе. Ја бих кајмак са Златибора, гдје се краве купају у зраку и небу, ја бих сок од црногорског дивљег нара, гламочки кромпир, и свјежу изворску воду.

И једина будућност коју вриједи слутити је будућност у којој сарађујемо и превазилазимо разлике кроз пословање. Будућност у којој млади предузетници који продају маслине, срделе или винске туре, гориво и смјештајне капацитете, својим знањем, памећу и ловом лобирају за своје интересе – а то су еколошки заштићен и продуктиван регион.

Не ружим никог ко одлази. Ко каже да они који одлазе неће једног дана доћи са ловом и фазонима из иностранства, да покрену нешто добро у својој родној груди. Тога је било и биће. Ружим ове што остају а не виде прст пред носом. Или стално раде исто а очекују промјене. Ружим ове који су толико испрепадани државом да се никад неће дрзнути да отворе нешто, покрену бизнис. Оне који ће увијек остати у сивој зони, испод жита, обесправљени, слабо плаћени. Није државна администрација несавладива. А колико је тешка, па ако нећеш ти да мијењаш, мијењаће твоја дјеца, али се бар упути да им знаш рећи у чему је проблем.

Ово је земља за предузетне, подузетне, људе сналажљиве, људе од идеја, људе које не мрзи да нешто прочитају, покушају, ризикују. Ово није земља за млитаве, за болесне, за неспособне, нема чиме да их заштити, не зна како да их збрине. Они нека иду. На туђе здравствене његе, социјалне заштите и специјалистичке студије. Бебе нека се рађају у њиховим породилиштима, тамо нека се школују, а ми способни, или им помозимо да оду, или им створимо нешто слично овдје.

Не кажем ја, може човјек да води праоницу и мијења свијет, само тај човјек нисам ја. Мора нас бити разних, и морамо знати да нам је сарадња једина шанса.  

 


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.