СУДЊА НОЋ (врелина која је појела људе)

кратка прича...

davor-radulj / 09. август 2019

Подне је, и врућина је неподношљива. Ваздух мирује, небо мирује, време тече манастирски споро. На улици, часне сестре углавном носе мини сукње са флуоросцентним каишевима испод којих извиру преплануле бутине, чини се, неприродно размакнуте. Или хеланке, које пријањају уз тело и истичу њихове савршене задњице, затегнуте напорним вежбама на којима се, заједно са својим мишићавим тренерима, кезе у грчу, као бодибилдери, у намери да убеде друге како уживају у томе што раде. Нечасни младићи седе у баштама кафића и грицкају пластичне кашичице међу зубима, замишљајући да њима чисте крампоне са копачки господина Бекама, или стежу брадавице његове госпође - у зависности од нивоа тестостерона. Светлост се одбија од стакла њихових тамних наочара и судара са светлошћу наочара жена које пролазе. Секс је комбинација светлости иза које се људи крију, сада, на асфалту који је престао да дише, као педесетдвогодишњи пуковник у пензији кога управо, у тишини операционе сале, у којој се чује само пригушено зујање вентилатора, лекари покушавају да врате у живот. Реанимација ће доћи са кишом, или водом коју се спрема да из кофе проспе растужена цвећарка. Њена цвећара је и данас пуна цвећа, горчина коју осећа проузрокована је научнофантастичним филмовима које не пропушта суботом увече. У визијама будућности смењују се победе вештачких грађевина и бескрајних пустара. Песак, прашина и метал. Цвећу нема места. Њен посао је узалудан. Ту узалудност упоређује сада са безуспешним опирањем несносној врелини. Поред ње пролази пророк, уздигнутих руку и са завојем око чела, вичући како ће судњи дани наступити ускоро, веома ускоро, и да ће се то приметити слабљењем мириса у природи. „Овде је све записано, све!“ узвикује, ударајући надланицом по Библији. Пролазници га заобилазе у журби, не обраћајући пажњу на његове речи. Цвећарка се, просувши воду, усправља и подиже крај кецеље, отирући њоме зној са чела. Посматра пророкова леђа, крстећи се и помишљајући каквих све будала има на овај земљи, а затим га губи из вида, ослушкујући његов све слабији глас. Поглед јој се, кратко, задржава на високим зградама у даљини, и помисли како ће оне једног дана изазвати помрачење неба. Да ли је то могуће? – упита се, улазећи у цвећару, сва зајапурена од врелине.

 

Како дан опада, температура све више расте. Ендемија метрополе. Буди се ноћ. На улице квартова излазе локалне банде и крећу црним джиповима у обилазак територије, визита тетовираних доктора. Њихови джепови, отежали од кесица, постају све тањи како време пролази. За разлику од джепова полицајаца у ноћној патроли. Нјихов аутомобил пролази поред црног джипа, прозори се отварају, и једна шака помилова другу плавим ковертом. Терапија је подељена и пацијенти са смешком настављају да се боре са својом болешћу. Док им врелина распарчава део по део, осећају како се топе и постају лакши за комуникацију са другим људима, не размишљајући о јутру које ће дочекати упишани. У бљештавим кафићима и клубовима седе мушкарци и жене, очекујући једни од других секс. То је разлог због ког су изашли вечерас. Ако не добију оно што желе, покушаће сутра поново. У случају да се ноћ заврши повољно, вратиће се по још, овога пута са намером за још сладостраснијим крицима. Живећи у кругу који може само да се сужава и шири, никако да се прекине. Ноћ добија на ритму, полице са чашама су скоро празне, а бармени сада у огледалима загледају своје подочњаке. Док крију бакшиш, покушавају да се сете када су последњи пут преспавали ноћ. Праве коктеле Сеx он тхе беацх и Роцк цоцктаил, и њима служе узаврела телашца гостију, на којима лелуја лагана тканина у жељи да се скине сама од себе.

 

Цвећарка закључава врата своје радње и, кроз задњи улаз, одлази у свој омалени стан, спојен са цвећаром. Део сиромашне зараде одваја за трошкове и сакрива га у тамну вазу са сувим цвећем. Онемоћала од врућине, вечерава само салату од краставца и јогурт. Након прања судова, одвлачи се до собе и збацује одећу са себе. Тушира се дуго, премазујући кожу посебном купком коју справља од меда и цвета лаванде, како би добила битку са временом. Коначно, излази освежена, бришући пешкиром само руке, и седа за рачунар. Капљице воде које је хладе неће се дуго задржати на њеном телу. Врелина све усиса у себе. Сурфује интернетом и проналази жељени сајт, забрањен особама испод осамнаест година. Укуцава свој надимак, Сеx wитх тхе битцх, и улази у тајне одаје сајта. Тамо је већ чека Он, њен вишемесечни љубавник, Роцк цоцк, са констатацијом – нема те – која стоји ту већ седамнаест минута. Ту сам, драги мој – лупка прстима по тастатури – извини што си чекао, окупала сам се само за тебе.

 

На другој страни града, у поткровљу зграде, у гарсоњери са чијих зидова се круни боја и отпада тихо на под, мушкарац шета наг по соби, док му мушкост ландара између ногу као клатно. Нервозно погледава у рачунар сваке две-три секунде. Кроз отворени прозор струји врелина и, као нуклеарна експлозија, гута све око себе. Чини му се да има 50 степени и да га сврби сваки делић коже. Прилази једином прозору и посматра на супротној страни улице клинце који под светлошћу рефлектора бацају лопту у кош. Сваки пут када лопта удари у бетон, он се стресе од налета нервозе, помисливши на то како би, да има пушку сада, пуцао на њих са зверским уживањем. Ипак, отреса ову мисао од себе, као да дланом отире перут са рамена, свестан да га то само мрви ово ишчекивање. Ти-ти, зачуо је звук иза својих леђа и окренуо се. Екран рачунара је блинкао, означавајући пристиглу поруку. Одахнуо је и приближио се столу корацима грабљивца, као да вреба плен. Његова љубавница је стигла, најзад. Он обриса знојаве дланове о припремљени пешкир који виси преко наслона столице, и седе.

 

* * *

 

Минути јуре кроз ноћ као коњи, врелог даха и са тешким мирисом на себи. У мраку болничке собе, оживљени пуковник у пензији, са слепљеним праменом косе на челу, све теже увлачи ваздух у себе. Осећа немоћ да прогута целокупну димензију једног даха, и удише само његове комадиће, део по део, као да му нека невидљива рука пред носем сецка тај удах, попут свежег поврћа, и нутка му само недовољне делиће. У напору да дође до кисеоника, све брже покреће ноздрве које се надимају и сплашњавају као апарат којим се служи. Његов самртни ропац бруји му у ушима, све јаче и јаче, а тај звук га подсећа на астматичне нападе покојне жене, коју сада све јасније види како му маше, држећи у другој руци куку офингера, на коме се њише његова испеглана униформа.

 

Уз електронске звуке који осцилирају у њиховим главама, млада тела се гибају у трансу и просипају пиће по својој одећи, на којима мрље личе на крв под УВ светлошћу. Њихова кожа је мокра, њихове гаћице и мисли су влажне, а са улепљене косе, која се покреће у ритму њихања главе, откидају се капи зноја и прскају унаоколо као водени меци. „Сеx ис хигхлигхт... хигх-лигхт... сеx ис хигхлигхт... хигх-лигхт... оф еверyтхинг...“ бруји из звучника и стотина грла наливених коктелима и дуванским димом.

 

На малом игралишту, окруженом зградама, руке се преплићу у напору да зграбе кошаркашку лопту. Она одзванја о бетон једнолично, као нота коју неко неуморно притиска, док се мишићи на ногама истежу до пуцања у жељи да испрате њен непрекидни ритам. Звуке задиханости који се чују из дечијих плућа, прекида тек понеки узвик који неко од њих смогне снаге да избаци „Пуцај, пуцај!“ Огромни фарови црног джипа се претећи гасе на ивици игралишта, и три најновија модела патика тихо додирују бетон. Смркнути погледи доктора, с насладом и презиром, помно посматрају своје потенцијалне пацијенте.

 

На екрану два рачунара, речи севају као муње, сабијајући секунде као да их газе ваљком. „Помириши моју пичку, хајде, хајде!“ - њене ноге се шире до истребљења. „О, Боже!“ - рука мушкарца клизи по зацрвенелој кожици. „Помириши је... јаче... још јаче!“ - прст јој продире унутра, терајући длан да бесомучно удара по карлици. „О, Боже, мој Боже!“ - док удара снажно главом о књигу остављену поред тастаруре, поглед му се мути од вртоглавице. Испрекидани уздисаји. Низ кожу им клизе густи потоци, испаљени из телесних извора, који сада ружне, гасећи се и умирући, као лептири. Глава мушкарца, чије ће чело сутрадан бити обавијено завојем, немоћно клону на сто и притисну Библију свом снагом.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.