Страх од непознатог

psiho87 / 02. септембар 2012

Знате онај израз бацање у ватру? Зар то није заправо наслов живота сваког од нас? Хм...

У ових 25 година суочавала сам се са много тога Непознатог. И ''у ходу'' учила како се борити и изборити с тим.
Први дан основне школе. Прва домаћа задаћа. Први кућни љубимац. Звук прве гранате која је долетјела у мој град и наговијестила да ће убудуће све непознато бити непознатије, страније и теже за превладавање.
Ја то могу. Ја ТО могу. Ја то МОГУ. ЈА то могу.
Корак по корак. Ријеч по ријеч. Испит по испит. Борбу по борбу. Полако и напријед.
Не намјеравам уносити било шта стручно, психолошко,терапеутско у овај текст. Свако има тренутак у животу када мора одлучити шта даље и којим путем да крене. Читајући наредне редове пратите своје мисли и покушајте се покренути, направити први корак,  јер без њега не можете стићи на одредиште, које сам сигурна да имате.


Знам како мој организам, моје срце, моја душа и мој ум прерађују све што ми се дешава. Научила сам. Знам како се радујем. Знам како се плашим. Знам окус својих суза и тон свог смијеха. Знам у секунду шта ћу помислити, осјетити и урадити када видим беспомоћну животињу, драго лице и могућу опасност. Знам све што сам доживјела, али не знам шта ме чека у сусрету са новим искуствима.

Шта уопће значи ризиковати? Дјеловати како сматрам да је исправно/потребно/неопходно? Усудити се урадити први оно што ће неко, врло вјероватно, урадити брзо послије мене? Допустити могућност да погријешим?
Окружени смо увијек истим лицима јер се плашимо бити ново лице. Једемо исту храну јер се не усуђујемо пробати нешто ново. Идемо на исте плаже јер нам нове носе опасности, разочарења, и ко зна шта још им можемо приписати у својим магичним предвиђањима. Проводимо читав живот са увијек истом бојом косе, истом фризуром и истим оквирима наочара. Конобар у нашем најдражем кафићу зна шта пијемо и прије него поручимо. Наши партнери знају шта је допуштено и радије нас остављају (или варају) умјесто да се усуде продрмати границе нашег свијета. Хоћете примјер? Лични, јер блог то захтијева? Овог љета сам сваког дана свог одмора пјешачила 40 минута до плаже која мени одговара. Да, 40 минута. Ако ме не познајете, можда вам не звучи посебно чудно, али ако сте икада покушали прећи са мном више од 100м, знате колико немогуће то може бити. Зашто сам пјешачила 40 минута, натоварена комплетном опремом (да, и душек се носио на други крај града, скупа са пумпом, књигом, и чим све не) и на +42Ц? Зато што је та, малчице удаљена плажа, била моја плажа. Ту сам знала облик зрна пијеска, дубину мора и мјеста гдје се налази велико камење за које вежу педалине, а на које се пењем када ме ухвати познати грч домалог прста десне ноге па се сва укочим на минут-два. 40 минута. У једном смјеру, наравно. Да ли бих то урадила поново наредне године? Да. Јер сам на другој плажи у првих пет минута нагазила на јежа и провела дан зурећи у своје стопало и цвилећи што нисам отишла на...да, моју плажу.
Тако учимо, тако се условљавамо, генерализујемо и маскирамо страхове. Под плаштом сигурности, штитимо се од новог, непознатог и опасног. Избјегавамо непознато из страха да ће то ново бити страшније, ужасније и неподношљивије од оног што имамо тренутно па чврсто стежемо познато и тјерамо непознато. Не дамо своје ципеле од којих добијемо жуљеве. Не мијењамо врсту шампона иако нам не враћа сјај коси. Не остављамо партнера иако смо сретнији кад није ту. Не прекидамо, не одлазимо, не мијењамо. Држимо се утабаних стаза, избјегавамо мрак и чекамо да се свијет промијени набоље сам од себе. ''Други ће то, ја ћу да чекам боље вријеме.''
Па чекајмо- Годоа.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.