Сљедбеници кнеза Николаја Рјепнина

Они су понос и дика својих родитеља, а морални пораз државе у којој су рођени. Изабрали су да се уздигнуте главе склоне, умјесто да се понизно некој политичкој партији приклоне или поклоне. Можда су им прљаве руке, али им је образ чист.

Slutnje i smutnje / 24. јун 2019

   Роман о Лондону је мање пича о Лондону, а више прича о преживљавању у туђој земљи, у својој, у свакој, а нарочито, у нашој земљи. Емигрантска судбина средовјечног Руса, потомка кнежевске породице, који безуспјешно тражи посао у туђој земљи, међу туђим народом могла би се пројектовати на све младе, образоване људе, потомке вриједних радника и поносних сељака који данас стоје на вратима или у нечијим фасциклама и чекају посао или раде нешто слично кнезу Рјепнину.

   Сви ви који сте читали наведени роман Милоша Црњанског, јесте ли се икад упитали колико је копија руског кнеза међу онима који љубазно послужују госте у љетним баштама кафића, беру малине, мијешају малтер на неким градилиштима или производе одјећу или обућу? За оне оне који нису читали да укратко представимо нашег јунака. Николај Рјепнин, потомак кнежевске породице, образован човјек који течно говори пет страних језика, емигрант у Лондону, иде од врата до врата и тражи било какав посао. Сви га одбијају. Кажу, превише је обрзован, заслужује боље, такви им не требају. Непослијетку, наш јунак  се запошљава у обућарској радњи и добија минималну плату за то  јер нема другог избора. Је ли вам позната ова прича?  Колико свакодневно ово слушамо или можда чак и проживљавамо? Да несрећа, или боље речено, срамота буде већа, наше професоре, инжињере или љекаре срећемо у нашим градовима међу обичним људима који нас прво изненаде својим знањем, а потом  нам скромно па  можда чак и стидљиво саопште своје занимање. А није то њихова срамота већ оних који су то дозволили.

   Кнез Николај Рјепнин, иако обућар у лондонском подруму, за вријеме топлог оброка одлази у оближњи парк и на миру чита књигу. Редован је посјетилац изложби и представа, продаје старе ствари, али чува књиге. Некоме је битнија душевна храна него материјална. Разговара са колегама о послу, купцима, свакодневним темама,  а хтио би да прича о књигама, о позоришту, о умјетности. Колико је таквих међу нама?

   Недавно ми долази мајистор у кућу, тридесетих година. На зиду у дневном боравку постављене слике. Изненађен и видно обрадован, говори ми да воли импресионизам, Надежду Петровић и чак зна називе слика и технику. Успут, додаје да је завршио сликарство прије пет година па како није могао живјети од тога (а живјети се мора), промјенио је занат, али је остало знање и љубав према умјетности. Колико пута нам се десило да у касним ноћним сатима почнемо са угоститељским радником причати о Достојевском, радник на безинској пумпи познаје све тајне нашег аутомобила, касирка у маркету зна све о здравој храни, улични продавач сладоледа говори пет страних језика? Кажу, завршили књижевност, саобараћај, медицину, историју... и додају ,,Шта ћете, мора се од нечега и некако живјети.“

   На жалост и на срамоту свих нас, јунак нашег романа је скривен у многим јунацима нашег доба који раде у фабрикама, пекарама, трговинама или чекају у Заводима за запошљавање, а њихове дипломе украшавају зидове и скупљају прашину. Они су понос и дика својих родитеља, а морални пораз државе у којој су рођени. Изабрали су да се уздигнуте главе склоне, умјесто да се понизно некој политичкој партији приклоне или поклоне. Можда су им прљаве руке, али им је образ чист.

Аутор: Милица Симић


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.