Сјећам се 12.7.1995.

Ја мислим да ми је то у то вријеме био једини страх...баш тога дана смо прошли крај Сребренице

cedomir.glavas / 11. јул 2019

Тих ратних година смо орбитирали ујаку у БГ и пут нас је водио поред Сребренице, кроз Милиће и Коњевић Поље. Нас су у Хаджићима тукли тих дана НАТО авиони и мама и стари су као да нас склоне ујаку у Даљ на Дунаву. 

Кренули смо Игман превозом из Хаджића, мислим да је то била та ратна нека фирма. Обилазили смо Сарајево око 12 сати . Тада су ''наши'' већ ушли у Сребреницу док смо кружили око Сарајева. Док смо избили на Романију тамо је већ Сребреница пала...

На Романији нам је била нека врста спаса. Лагодно смо ишли ка Србији и БГ. Мрак нас је ухватио на Романији и на мјесту гдје је сада Видиковац ресторан на Хан пјеску су нас припадници ВРС зауставили и нису нам дали даље. Сједили смо иза возача и чуо сам како му војник говори ''Наши су ушли у Сребреницу а њих је маса по шумама па покушавају добацити до Тузле. и онда ајд знај хоће ли вас напасти да изгинете! Или чекајте пратњу или зору!'' Ми смо били збујени и помало већ уплашени. Стајали смо у аутобусу ту у мраку али однекле је избио Джип као из филма. Из њега су грмиле шетничке пјесме. Прозори су му били отворени а кроз њих су вириле цијеви пушака. И лик што је возио је рекао ''Хајте за нама имамо ми муниције знају они то неће на нас!''

те полако смо кренули за њим. Била је те мајке ми сцена из филмова. Он је ишао врло полако и чуле су се четничке пјесме како грме. Возач буса и сувозач су причали да изазивају да нас нападну да их све побију. Цјели бус дубке пун је ћутао. Допратили су нас до Милића гдје је радила улична расвјета што је нама био као Лас Вегас јер исте код нас није било.

Онда смо стигли до Нове Касабе и ту су нас зауставили и рекли да даље нема ићи док се не раздани и док нас неко не крене пратити. Сјећам се биле је то као сцена из филмова. Зора је свитала а наоружани војник је причао какв је то лавеђ паса около. Он каже да су у кругу свезали псе који чим чују шум изгладњели лају и сигнализирају да неко иде те да Сребреничани иду у великим групама и више их је па да се спреме.

Већ је било јутро пристигао је неки ТАМ зелени хладњача и иста прича истурене пушке кроз прозоре и рекли су да за њима можемо до Дрињаче. И кренули смо лагано. Одатле све сцене из Булајићевих филмова. сваких педесетак метара били су наоручани војници ВРС уз наложене ватре. Они су обезбјеђивали путну комуникацију...

Сјћам се и стадиона у Новој Касаби и неке мале зградице које је била пуна ухваћених Сребреничана. Сјећам се да нас је из Касабе испратио урлик везаних паса и трке војника који су викали да пожурмо да ево њих да долазе... 


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.