Са земаљским кључевима до небеских врата

Нигдје човјек не улази тек тако, ни у своју ни у туђу кућу. За улаз у свој дом треба нам кључ којим ћемо отворити врата, а за туђу кућу треба да својим дјелањем заслужимо да нам домаћин отвори врата.

Slutnje i smutnje / 08. јануар 2019

Нигдје човјек не улази тек тако, ни у своју ни у туђу кућу. За улаз у свој дом треба нам кључ којим ћемо отворити врата, а за туђу кућу треба да својим дјелањем заслужимо да нам домаћин отвори врата. Нису без разлога наши стари говорили да лијепа ријеч и гвоздена врата отвара, с тим да те лијепе ријечи не изговарамо само када дођемо испред врата и покуцамо него да живимо са њима и кроз њих да дјеламо.  Није добро када смо добри само зато што нам нешто треба. Тако не добијамо љубав и повјрење ни људско, а камоли царство небеско. Треба да обраћамо пажњу како се понашамо док идемо путем: ропћемо ли или трпимо, какви су нам кораци: горди или скромни, пружамо ли руку путнику намјернику или подмећемо ногу, треба да мислимо какви смо и када идемо а не само када дођемо. Шта нам вриједи исправан циљ ако су нам кораци ка циљу  погрешни?

И живот, ма колико дуг био, ма ко га живио и ма како га живио, само је један пут са свим својим камењм, трњем и цвијећем. Тај пут никоме (иако се нама чини другачије) није прав, једноставан, чист и прегледан без икаквих непогода и одрона, пут је свуда и свакоме кривудав, са раскрсницама а без знакова упозорења, клизав, често тешко проходан, са свим изненађенима и тешкоћама. Отуда ваљда толике припреме, толики савјети, размишљања и опрез када неко креће на пут јер пут као и живот често зна да буде непредвидив.

   Сваки човјек својим рођењем креће на одређени пут, животни пут, који има својих успона и падаова, а крај тога пута некада долази рано, некад касно. Суштина тога пута је да не знамо када и гдје је његов крај, данас, сутра, за мјесец или неколико година, није нам дато да знамо шта је било ни шта ће бити већ само да знамо шта смо сада и да по таквој познаји  идемо на свој пут и градимо свој живот. Баш зато што нам није дато да знамо крај тога пута, наше је да увијек будно стражаримо, да  мирне савјести и чисте душе јутром устајемо и ноћу лијежемо не бисмо ли што спремније дочекали неизбјежни свршетак свачијег пута.  И зато треба и да ходамо исправно, увијек по реду и закону јер никада не можемо поуздано знати када је свршетак пута, када ћемо се наћи пред вратима која се отварају кључем скованим нашим заслугама. И шта ако нам кључ не ваља, ако не можемо окључати врата па останемо да нас шибају вјетрови, спаљује огањ и плаши мрак или ако смо лоше мислили или зборили о Ономе коме идемо или о онима поред којих пролазимо па нам врата остану затворена? Узалуд је мислити о грешкама на путу када стигнемо на крај пута, ваља мислити о крају пута када будемо на почетку.

У почетку човјек, као дијете које се тек ослони на своје ноге, корача неспрето и несигурно, треба некога да га води и држи за руку, некога да га усмјерава када погријеши и диже када посрне. Иако први кораци обично изгледају безазлении, многи их занемарују, они су смијер и примјер за сваки наредни корак, путоказ куда и како даље. Нису без разлога наши стари говорили треба дјецу извести на прави пут, знали су они да дијете изведено на погрешан пут лута без циља и правца, огребаних кољена и подеране душе. Велики је благослов за дијете када има родитеље који га усмјере на душекорисан пут, али и за родитеља када им се дијете придржава тога пута. Међутим, највећи дио тога пута зависи од сваког човјека појединачно, од тога како се свако од нас односи према ономе шта му се нађе на путу, са каквом снагом и (с)трпљењем подноси убоде трња и са кавом вјером и захвалношћу бере цвијеће. У времену технолошког напредовања и моралног назадовања, свога уздизања и туђег омаловажавања, велико је исушење  за сваког  човјека да стоји чврсто на земљи, да се држи правог пута ма како он овоземаљским очима гледан изгледа бесмислен, сулуд и некористан. Потребна је велика снага, вјера и нада да се о(п)стане на вртоглавим животним стазама којима људи нашег вијека корачају. Треба да научимо да идемо а да никога не газимо, да своје имамо а да туђе не узимамо, да помогнемо а да о томе ћутимо, да слушмо а не осуђујемо, да будемо мудри а да не мудрујемо, треба да живимо тако да се не кајемо или стидимо сутра због онога што (ни)смо урадили данас и да миром у себи стварамо и мир око себе. И ваистину, што год у животу чинили и куда год ходили, ма каквим мукама одолијевали и у каквом изобиљу живјели, кад владамо и служимо, када се радујемо и оплакујемо, увијек, у сваком тренутку треба да имамо на уму будни погледа Оца који бдије над својом дјецом  и у добру и у злу. Сви наши поступци треба да су усмјерени ка вишем, односно, да не стварамо за данас или сутра, за пролазност него за оно што је ван времена, што је вјечно и славно. Замислимо само какво би благостање царовало на земљи када би сваки човјек тако усмјеравао свој живот! А у томе је кључ спасења, не само појединца већ и цијелог човјечанства и живјећи тако не посрћемо на путу и чисти стижемо до врата којима смо ишли. У једном свом роману и велики руски писац, Достојевски, писао је Љепота ће спасити свијет.  Наравно, не мислећи на физичку љепоту (на коју се данас све више ставља акценат) већ на ону њежну љепоту душе, чистоту срца, невиност очију, ону која нас смирује и разоружава, ону која је важнија и трајнија од свих вјештачких украса овог свијета. Ми често савременим рјечником за некога кажемо да зрачи ,,позитивном енергијом“, а то је заправо онај духовни мир који човјек у себи створи, уздање у Божју вољу и промисао да је све оно што чинимо у славу Бога и да је све оно што нам други чине на неки начин за наше добро. Поред таквих људи заиста се преображавамо на боље јер доброта једног човјека је као улична свјетиљка: не може отјерати сву таму, али око себе шири свјетлост.

   Ни на једном путу човек не смије да мисли само на себе, на своју безбиједност и спасење, увијек су ту и други путници, наша сабраћа са којим дијелимо све среће и несреће које нас могу снаћи на путовању. Замислимо возача који удари аутом пјешака и побјегне са мјеста несреће! Или замислимо човјека који иде кући или некоме у госте, а у путу баца камење на свакога, оговара и пљује домаћина, комшије и све људе које познаје! Неће и не може тај мирно стићи куда и коме је пошао ма колико био прорачунат и сугуран у себе. Исто тако ће проћи у животу и човјек који је себичан, који не љуби ближњег свог као самог себе. А зашто ћемо и ићи ако нећемо стићи тамо куда смо намјерили? Није сврха пут, он је само начин да се стигне на циљ јер нико не путије због пута него због некога или нечега  ко га очекује на крају тога пута. А узалуд смо путовали ако немамо кључ којим ћемо отворити врата и некога ко ће нас раширених руку  ка себи примити јер свако од нас долази кући у своје вријеме, кад му куцне судњи час, и свако од нас има свој кључ који смо на рођењу задужили, по слободној вољи ковали и који ће отварати врата онако како смо заслужили.

Аутор: Милица Симић


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.