Рано кишно јутро

Buka / 08. септембар 2010

Још десет минута за испијање кафе и онда излазим ван. Изнова, уз питање, зашто то радим? А онда погледам своје дијете које спава у кревету, пољубим је уснулу и одговор ми се пружа сам од себе. Ја сам била ја, за себе, док није било ње. Сада сам мајка и све што радим, треба да радим за њу. Надам се да не гријешим у својим поступцима. Уплашена сам...а не смијем да се плашим. У свим тим филмовима мајке су храбре и не клецају пред изазовима судбине. Ко сам ја онда да застанем и повучем се у свој угао? Мајке требају да су храброст. А тебе, тебе сам ноћас сањала...иако се сад више не сјећам сна.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.