Пресуда: Млађе генерације су осуђене да плаћају грешке старијих

Irene / 29. октобар 2012

Већ дуги низ година, усађено је мишљење да боља будућност као и сам напредак Босне те побољшање квалитета живота није могуће и да је све супротно томе само пуки привид истине или пак наивни покушај маште да  уљепша стварност. Но, успркос томе, мало је вјероватно да такво мишљење опстане у свим појединцима овога друштва. Под тим се великим дијелом подразумијевају млађе генерације, које још не прихватају већ предодређени друштвени оквир њихове судбине. Иако воља за бољом и жеља за љепшом будућности постоји, не може се сасвим занемарити медиокритет ове средине и константне препреке постављене пред развојем. Сукоб између лошег искуства у прошлости и жеље стварања боље околине за живот нових генерација је рат ,којем се у Босни за разлику од других, не види крај.

Као студентица у овом државном систему присиљена сам већину се времена  покоравати свим тим одређеним неписаним законима те покушати у оквиру њих створити неку врсту боље будућности у њој. Користим намјерно ријеч присила, јер ниједна друга не би могла боље описати тренутно стање младих. Усадили су нам дјеломично идеју да овдје нема будућности, бар нимало боље, а с друге стране нас тјерају да постигнемо нешто што је изван наших моћи. Слажем се с тим да постоји велика вјероватноћа да ће бити мали број оних из моје генерације, као и из сваке прошле и будуће, који ће успјети у свом науму и својој амбицији, али не сви. А друштво ће претпоставити да је то мањак амбиција. С тим мишљењем је лакше живјети. Мало ко ће заиста одвојити тренутак и запитати се да ли смо стварно сви имали могућност да стигнемо до тог мјеста гдје су они или да ли је уопће било објезбјеђено толико мјеста за оне успјешне.

Одговор је негативан, барем по мом субјективном мишљењу. Неће се нико запитати, а и ако буде неће се ништа промијенити. Можда се ту налази и наш дио кривице, нас младих. Можда би побуна већих размјера донијела неке промјене, али некако као да само стојимо на мјесту и немоћни смо над овом врстом тираније. У глави и дјелима се стално боре двије супротне мисли: једна да можемо успјети, друга да можемо само покушати, али нећемо моћи и некако на крају нам не остаје ниједна друга опција, него ићи све до мјере до које можемо издржати. А на мјесту кад узалудност и неуспјех испуне наш крвоток и постану дио нас, многи ће одустати, они храбрији ће кренути ипак корак напријед, разумни ће покушати на том мјесту гдје су се саплели о живот створити темељ довољан да осигура сасвим солидне услове за опстанак у овој држави, али сви ће се заједно разочарати у живот на овом простору.

Иако се дио кривице може пребацити на младе генерације, које би требале бити борбеније и више се заузимати за своја права и даље је онај највећи дио кривње на старијим генерацијама због тог што нам нису омогућили боље, као што и ми требамо направити боље за слиједеће генерације. Треба поправити систем, омогућити сигурност, пружити прилику напретка и обезбједити неопходност солидног квалитета живота.

 Свјесна сам свих лоших ствари које се овдје дешавају и свих препрека које су до сад чиниле велики дио мог живота, али ипак можда наивно, а можда чак и храбро, ја и даље имам жељу за стварањем неке боље будућности. Нећу рећи да лаковјерно гледам на прошлост, то никако. Чак и при самом упису на факултет бирала сам онај који једним дијелом волим, а другим дијелом ће ми помоћи да остварим и имам добар живот касније. При одлуци сам у обзир подједнако узела обје чињенице. Да сам само дијелом повећала једно или друго, имала бих двије опције: бити несретна не радећи оно што волим, или пак онемогућена да се бавим оним што сам студирала, јер будућности што се тиче неких занимања на овим просторима реално нема и то је сасвим јасно још од прије неколико деценија.

Моја будућност овдје је заиста непредвидива, али  подузела сам све мјере које сам могла да је побољшам. А уколико ни са свим овим мјерама не успијем, опет има она задња опција на крају пута: побјећи главом без обзира, али да сам одустала тек тако то неће моћи ни помислити. То је оно што је било у мојој моћи, а све друго је пука срећа ваљда или пак зависи од оног како ће бити раположени руководиоци мог живота, вође ове земље и они којима смо дали глас да говоре умјесто нас кад већ сами нисмо довољно сложни да то заједно учинимо.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.