Писмо једног босанца

Shile / 12. април 2011

Требало би убијати прошлост са сваким даном што се гаси; избрисати је да не боли.

Лакше би се подносио дан што траје и не би се мјерио оним што више не постоји. Овако се мијешају утвара и живот, па нема ни чистог сјећања, а ни чистог живота.

Успомене и сјећање ме највише јебе. Да није њих, послије ових 12 година проведених овдје, био бих прави Американац.

Био бих глуп, радио бих од јутра до мрака, јео хамбургере, гледао телевизију и штедио паре да, једном кад напуним (ако напуним) 70, одем на пут око свијета.

Добио сам нови број телефона. Јебе ме и тај број па сам пожурио да га јавим старој раји широм свијета. Нови број за стару рају. Сјетио сам се послије да ме нико није звао ни на стари, па сам закључио да би било најбоље да им свима кажем да их више нећу зват са оног старог броја него са новог.

Јебе ме и та одлука, и стара раја, а јебе ме и то што немам нове раје, па њима не морам јављат овај број. Има у сваком злу и мало добра.Све ми смета. Јебе ме што ми је жена, како је старија, све сличнија својој мами.Јебе ме што ми дјеца неће у Босну. Кажу радије би на Хаваје, досадно им у Сарајеву. 

Ето, јебе ме и Босна, и Сарајево, и прије и сад. Јебу ме и Хаваји, јер се и мени јебе за Хаваје.Био сам у Босни, до сад, осам пута. Потрошио силне паре и јебе ме и то јер сам могао мирно живјети без дуга на кредитним картицама, па ме сад јебе идуг. Јебе ме и то што ми није жао пара, а кад ми није жао, видим да ћу још дуго остати само скоро Американац.

Јебе ме и нагласак, па кад год проговорим, увијек ме неко пита одакле сам. Зато најрадије шутим. Јебе се њих одакле сам ја.Врућина на Флориди и урагани ме право јебу. На плаже не идем већ годинама.Од кад су забранили пушење у ресторанима, једем само кући. Јебе ме што не могу пушити гдје ја хоћу, а јебу ме и цигаре од којих све теже дишем.

Јебе ме америчка унутрашња и вањска политика. Јебе ме амерички председник и сви око њега и до њега. Јебу ме високи порези, скуп бензин и слаб однос долара према еуру.Јебу ме црнци, Шпанци, Мексиканци, Кубанци, њихов језик, њихова музика.Јебе ме и то што више не могу слушати ни нашу музику.Јебе ме америчка телевизија, амерички филмови, а јебу ме и наши нови филмови који су сви као, оно, поучни.Кад ми је тешко и кад ми се скупи, идем трошит паре – куповат. Тако се овде празни. Јебе ме то што не знам другачији начин да се испразним, осим да купујем.

Јебе ме што више не пишем и што немам мотива. Јебе ме што осјећам да сам постао глуп и што мислим да прије нисам био. Мозда ме то највише  јебе.

Свој став више немам. Извлачим из сјећања оно што ми одговара па правим неке тезе и закључке.

Јебе ме рат у Босни. Јебу ме приче из тог рата. Јебу ме Срби, Хрвати И Муслимани, они садашњи и прошли.Јебу ме приче о херојима, лоповима и политичарима из тог рата. Јебе ме рат, а сад ме јебе и мир. Јебе ме што ништа није као прије, што ни ја нисам као прије, што ми нисмо као прије и јебе ме то није.

Будућност, садашњост и прошлост ме опако јебу. Гдје ћу бити за годину или 5, појма немам. Јебе ме што не знам гдје би. Јебе ме што ми се не иде назад у Босну и што ми се овде не остаје. Јебу ме обзири према себи и премадругима. Садашњост ме разваљује, помијешана са прослошћу, а ова будућност чека иза ћошка да превагне.

Прије неки дан сам уселио у нову кућу. На силу привео двојицу да ми у лицекажу како им се кућа свиђа. У новој кући имам и нови број телефона.Досад ме још нико није звао, али сигурно хоће. Немају људи времена и пара. Зову меони којима број нисам ни јавио. Кажу: ово је ваш сретан дан, хоћете ли нову кредитну картицу? Како само знају мој број, а нисам им јавио?

Јебу ме ови што све знају, па и телефоне. Јебе ме техника. Нови тв не купујем. Користим овај стар 10 година. Сумњам да сад сваки у себи има камеру.Јебе ме шпијунирање свега што се креће и живи, а тек да мисли… Додуше јебу ме и велики рацуни за телефон. То док сам свима јавио.

Послије опет изгубе људи број кад га запишу на комадић папира.

Јебе ме и то што сваком Американцу морам објашњавати да су код нас болнице и школе биле бесплатне и да су нам комарци к’о њихови, а не велики ко роде. Јебе ме што ми не вјерују кад им причам о успоменама. Толико су лијепе да је у њих и тешко повјеровати.Јебе ме и то што ме зову дијаспора или дијареја и дијализа, не знам више ни сам. Јебе ме несвјесна лаж и свјесна истина. Јебу ме бивши грађани и садашњи папци.

Јебу ме њихове животне приче и историје. Јебе ме просторбивше Југославије са којих су ти дошли. Јебу ме и земље које су настале на том простору.Јебе ме и уједињена Европа. Јебу ме Нјемачка без марке и Италија без лире и Понте Роса. Јебу ме и Румунија и Бугарска које су ту у Европи. Јебе ме Праг са свим нашим избјеглицама у њему. Јебе ме што Мадјарска и даље нема мора. Фудбал више не знам гледати. Јебе ме доасадни НБА и глупи безбол, гдје неки гузати људи млате тољагама по јадној лопти.Јебу ме и ауто дилери у бијелим кошуљама и са великим знојним флекама испод пазуха. Америчко школство ме право јебе са дјецом која уче 6 предмета цијелу годину, од којих чак три бирају по жељи.То што је Зеница имала 3 позоришта и 30 димњака ме право јебе, јер у Орланду који има 3 милиона становника нема позоришта, а кладим се у милион долара да на улици никад нико није чуо за човјека, рецимо, који се зовеГабријел Гарсија Маркес.

Јебу ме и амерички хомлеси, које тинејђери убијајусвакодневно к’о керове по улици. Јебе ме и америчко правосуђе, гдје има права само онолико колико има пара. Јебе ме и то што ме стално позивају у пороту, јер немају никог или готово никог ко није био осуђиван , па их се јебе сто и не говорим енглески. Јебе ме што нема Боема. Јебе ме и рап и џез и блуз. Наркомани свих врста ме право јебу.Јебу ме и њихови доктори, који ће ти до краја живота држат’ гипс на сломљеној руци, само да би ти наплачивали слиједецих 100 година.

Јебе ме амерички лажни морал и што к’о човјек не могу видјет’ женске голе сисе на телевизији.Јебе ме што морам стално гледати како неки пилама сијеку другима главе.

Јебе ме та пила и те сисе. Свеједно је.Јебе ме мафија јер је више нема. Сад су то банкари и пословни људи са лаптопима у руци, а не са пиштољима. Јеб’о Америку без мафије.Јебу ме избјеглице свих боја и врста. Јебе ме њихова нада и прича о Америци као земљи гдје можеш успјети.Расизам ме право јебе. Мрзим све боје људи – од црних до бијелих. Ја сам прави босански расиста. Дедо ми је такође био расиста. Расизам је насљедан, а и то ме јебе.Јебе ме прича о нашим камиондзијама што млате лову и пишају у боце од Гаторада. Јебе ме и прича о једном нашем што је без прекида радио 72 сата па онда пао у несвијест.

Јебе ме ови наши што ходају у тренеркама и што возе Фордове Мустанге. Јебу ме и њихови родитељи, што их овдје обилазе из Босне и имају визе на 6 мјесеци, а сви се врате након мјесец или 2.

Јебу ме босанска дјеца што између себе причају енглески, без акцента. То што сам ја волио Селимовића ме право јебе као и то што знам напамет пуно тога што је он написао. Требало би убијати прошлост са сваким даном што се гаси; избрисати је да не боли. Лакше би се подносио дан што траје и не би се мјерио оним што више не постоји. Овако се мијешају утвара и живот, па нема ни чистог сјећања,  а ни чистог живота.

Даве се и оспоравају непрестано...


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.