Паз'! Женско за воланом!

psiho87 / 04. август 2012

Натпис изнад заправо је био мој назив слике настале данас у вожњи; руке сам уредно ставила на 10 и 2, сједиште привукла да су ми кољена била тик уз браду, а глава избачена максимално напријед...

Једноставна вожња од неких 70ак км на крају послужи као инспирација за нови пост... Нисам сјајан возач, пу пу, далеко било али, не шминкам се у ауту, не телефонирам (типкање смс-а се ваљда не рачуна), вежем се чим сједнем и возим школски, тачно по знаковима. За мене и вјероватно већину типичних представница женског рода, ово указује на одличне возачке способности и изазива милијарде упитника чињеница да сам била на челу колоне чим сам изишла из своје улице, да сам осјетила шкрипу вилица других учесника у саобраћају и да сам уредно добила ''бииииип'' кад сам (коначно) дала жмигавац као знак да их напуштам.
Седам аута максимално иза и није толико лоше. Колико зна бити.

Можда мушкараца нема довољно. Можда аутомобила има превише. Можда су мушкарци нервознији од жена (лично мислим да је ипак ово у питању) јер им вожња повиси тестостерон, јер им да улогу спасиоца, можда су иначе спутани и ограничени па се на цести коначно осјете слободнима, и у тјелесном смислу и слободни да одлучују, да држе ствари у својим рукама... Можда на претек, али стереотип и даље стоји. ОК, можда су жене лошији возачи јер паркирају бар дупло дуже, јер ''шверају'' и јер чекају да прође и бициклиста удаљен километар и по да би се укључиле у саобраћај. Међутим, ма колико јачи пол одбијао признати, жене заиста возе дефанзивније у односу на мушкарце. И, ма колико било тешко за схватити - дефанзивнија вожња је сигурнија. 

Замислимо, на тренутак, свијет са само мушким возачима. Ух!
Колико одузимања права првенства, колико гажења линије, колико отимања паркинг мјеста испред носа, колико фризирања аута да буде што опаснија и бјешња макина и да улијева страву у кости сваком ко долази у сусрет... Признали или не, тако је.
Хајде да сад замислимо свијет са само женским возачима. Хихихи!
Пуштање и оних који долазе с лијеве стране, гажење паркинг линије, цик-цак вожња, споооора вожња, кашњења због споре вожње...

Да, схватили сте - екстреми нису добри. Бит је у прилагођавању. Док год мислимо да смо само ми у праву, а други гријеше неопростиво, бићемо заточени у властитом мраку и нећемо ни видјети свјетло које бљешти на другој страни. Наравно да овај пост није писан јер горим од жеље да подијелим своје мишљење о мушко-женским и женско-мушким разликама у вожњи аутомобила. Превише смо различити да бисмо се увјеравали да смо исти... по питању вјере, нације, избора клуба за који навијамо, врсте кафе/кахве/каве коју пијемо, филмова на које трошимо вријеме да их скинемо (упс, мислила сам ПЛАЋАМО КАРТУ ДА ИХ ГЛЕДАМО). Тек кад научимо уважавати наше међусобне разлике (небитно да ли их одобравали), моћи ћемо уживати у вожњи кроз живот.

Јер, једни без других не путујемо - мислим наравно на женске и мушке возаче


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.