Острво

поезија...

davor-radulj / 15. јун 2019

ОСТРВО

 

Пролазе жене као возови. У диму, и завијајући. „Ти ниси станица“, кажу. И махну марамицом. „Плакаћу“, стављају до знања. Истом марамицом брисале су моју сперму са стомака. Али ја прећуткујем неравнине на њему. Лижем им пупак, док одлазе.

Стојим на станици, сам. Реклама за Wестерн Унион поручује: „Може ли се љубав пренети? Да!“. Купујем разгледницу и пишем оцу ово сазнање. У ћошку, под наводницима, додајем: „Још нису сигурни за мржњу.“. Али, моје жене јесу. Оне нагонски моју неспособност да будем станица претварају у мржњу.

Као клиња, често сам са породицом путовао возом за Ниш. Станице и тунели били су увек ту, исти. Пут је увек био ту, непоновљив. На крају, умор, исцрпљеност и зној, бледели би као дим локомотиве која већ тутњи у непознато. Али, пут би остајао у мени.

Ни у једној жени више не постојим. Понекад, ово сазнање заболи, претвори се у оштрицу. Али, не плашим се крви која капље, већ оне што клизи ваздухом, што као дрема. И самоћа је пут. Ледени. Који се, у тишини, неприметно отапа и саставља мора. А, у мени, све постане тврдо. Осим сна


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.