Одраз у огледалу

Why so serious? / 13. новембар 2012

Јос једном цу те погледати у покусају да пронадјем несто вредно. Пробај бар овај пут да усадис искреност у своје оци док ти говорим да си лос цовек. Знам да размисљање код тебе исцезава када ми стављас до знања да ме не подносис упркос томе сто се ниси ни потрудио да продрес у сустину моје природе. Али не брини, ниси једини. Веома наликујес вецини моралиста који ме окрузују. Идеологија двадесетпрвог века у рукама недопецених искустава. Добро ми је познат тај осецај. Висе пута сам осетио негативнот на својој кози у покусају да срусим идеологију савременог доба, тако да ми ти и не представљас неку непознаницу. Цак напротив, добро сам упознат са твојим способностима размисљања, односно неразмисљања и могуцностима да у себи осетис слободу одрицуци се свега сто си до сада сматрао вредним. Бреме идола у теби убија постојање док те морал цини неспособним и ограниценим. Уздас се у Бога да цес доцекати боље дане, а у ствари све висе пропадас у покусају да зивис.

Не, ниси ти бас толико глуп. Схватио си ти вец одавно да сам продро у сустину, само ти си исувисе понос да би то признао. Са друге стране, пласис се промена. Али не толико оних везаних за твоју лицност, као оних везаних за твоју околину. Негде у дубини свестан си да ниси спреман на тај корак, а са друге стране тесис се цињеницом да ниси ни једини. Колико је изгубљених дуса на овом свету. Свако би да одигра прави потез са стратегијом коју покупи од других. И тако из дана у дан круг се не затвара. Сваки пут је све веци и гори. Неки људи су прави мајстори у покусају да ме презиру, а нису ни свесни колико ме постују. Ниста висе ниси спреман да надиграс мене но сто си спреман да надиграс зивот. Само копрцање у блату оставља окорели смрад на твојој кози, у твојој коси, у твојој дуси... Прекретница се не прави онда кад те неко изазива, вец када схватис сустину зивљења. Никада ниси зивео, а покусао си да мислис, никада нисам зелео зло, а покусао сам да мрзим. Јос једном рекао сам ти ста сам сматрао вредним без бојазни да цес правилно разумети. Сад сам висе него икад сигуран у твоју резервисаност према мом раду. Утрнуо си у покусају да ме процитас, а јос висе у покусају да не експлодирас над мојим емоцијама. Знам, немој ми реци. Надобудност је особина будала или лудака, а све сто си видео просло је кроз тебе као вода. Само једно ми морас признати. Једна рец лудака оставља на тебе висе утиска него хиљаду реци ових твојих, односно теби слицних. А ја, ако у будуцности будем имао висе среце него памети, мозда и успем да ухватим искреност у твојим рецима бас као сто се она назире у твојим оцима, иако претендујес да све ово прекријес мрзњом и бесом. Не брини, нисам ја тако лос како се то мозда теби цини. Ја само не зелим да ме вецно гледас у покусају да ме сто висе замрзис, него да бар једном цујес оно сто прица друга страна или бар она коју зелис да осетис у себи.

 


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.