Образовни систем у Босни и Херцеговини – илити освета лоших ђака

Образовање би требала да буде основа било које врсте социо-економског развоја и раста. Кроз образовни систем се у друштву, барем би требале, усађују културне и социјалне вриједности, ствара основа за економски напредак.

Glooga / 13. август 2019

Образовање би требала да буде основа било које врсте социо-економског развоја и раста. Кроз образовни систем се у друштву, барем би требале, усађују културне и социјалне вриједности, ствара основа за економски напредак. Узмимо на примјер поједине развијене земље гдје дјеца добијају описну оцјену из емпатије; гдје учитељи, наставници и професори могу да буду искључиво најбољи од најбољих, односно након средње школе овај позив је резервисан за 10% најбољих уколико то желе... На прву би наш народ рекао „глупост“, али  да ли је заиста тако? Поредимо ли некада себе и њих, гдје смо стали, шта нам не ваља, може ли се промијенити. Видимо ли мањкавости нашег система?

Образовни систем не само у БИХ него и у земљама региона је катастрофалан. Не рачунајући само старе и оронуле школе, хладне учионице зими и вреле као претис лонац са првим јачим мајским сунцем, сале за физичко васпитање које прокишњавају и нису условне за било какав рад, чучавце у тоалетима... Материјални недостаци се лако дају санирати, међутим шта је са оним суштинским. Шта је са квалитетом просвјетних радника, уджбеника, градива које се учи... Па кренимо редом.

Из моје средње школе учитељске и сродне факултете су уписивали само они који нису имали друге идеје шта да упишу, а како је у мјесту одакле потицем већи број учитеља и просвјетних радника био пред пензијом сви су то видјели као идеалну прилику да се запосле (не осуђујем их због тога). То су већином, уз поједине изузетке наравно, биле особе које су средњу школу једва завршиле уз поприлично лоше владање, врло ниског нивоа опште културе и културе понашања. Завршише они учитељски факултет у једном оближњем већем граду са два Универзитета, вратише се назад да буду учитељи дјеци и да их уче слова и бројеве, куд среће да их требају само то учити. Велики број њих је био и остао и поприлично лошег морала, лошег система вриједности... Чини ми се да је моја генерација била један од првих свједока урушавања образовног система. У том периоду се већ полако престајало пазити ко се запошљава у школама, какво је понашање тог особља,  какво им је знање, како се опходе према дјеци, шта им причају, чему их уче осим градива из књиге... Како сада видим  то је постало још и горе. Када увече видите једног просвјетног радника из средње школе како се пијан тетура по локалу у који излазе и његови ученици, када професор из средње школе ожени бившу ученицу са којом је био у вези док му је још била ученица, а нико на то није реаговао, нити управа школе нити његове колеге, када се приликом запошљавања предност даје партијској припадности, када се будући учитељ не зна правилно потписати па мијеша слова латинице и ћирилице или име напише малим словом, шта и очекивати... Постало је поприлично јасно, позив и занимање просвјетног радника, који је један итекако одговоран и тежак посао, полако губи смисао и суштину. Јер све док неко на свој посао гледа искључиво као извор зараде (што је нажалост овдје постао случај), а не среће и задовољства, стање у образовном систему ће се само погоршавати.

Нажалост и квалитет уджбеника није ништа бољи. У сусједној нам Србији је била афера када се као цитат у уджбенику српског језика појавио стих из Цецине пјесме. Претпостављам да је и код нас такво стање. Некада смо имали по једну књигу за сваки предмет и то је било сасвим довољно. Данас свака књига има своје додатке, приручнике, вјежбанке итд... Зашто? Да нам дјеца буду паметнија, да им учење буде лакше? Мислим ипак да не. Ово стање у образовању се додатно отезава и тиме сто се квалитет самог градива погорсава као и методе рада са уценицима и/или студентима. Мени је лично поражавајуће да се тек на мојој 4-ој години факултета неко искрено потрудио да ме научи да размишљам, да дискутујем, да пишем есеје и научим како да заступам своје мишљење. Притом сам имао срећу јер је тај професор предавао на неким западним универзитетима и донио нам је њихов систем рада. На његова предавања су сви ишли и нико није изостајао, и није правио паузе, а нама није било досадно.

Књига која је пуна само набројаних чињеница, које дијете мора да научи напамет јер једино тако може да добије оцјену, је бескорисна. Још ако притом додате и лошег наставника, не може бити горе. Књига и наставник би требало да буду ти који ће подстакну ученике да размишљају (на крају крајева да их на то натјера), да подстакне њихову машту, јер побогу нисмо сви од себе знатижељни, нечију знатижељу би требало и пробудити. Јер какве користи било ко од нас има што смо учили напамет састав ткива, или дијелове ћелије из Биологије, ако смо их након што смо добили оцјену заборавили, ако нисмо узели микроскоп па погледали ту ћелију и учили дијелове на „живом“ примјеру, ако нас из биологије нико није одвео у природу да нам покаже како изгледа нека биљка, ако из хемије нисмо одрадили нити један експеримент, а морали смо да научимо напамет атомске бројеве елемената и формуле појединих киселина, ако неко има 5-ицу из географије, а да притом не зна да покаже Тихи океан на карти свијета... Због оваквог начина рада и лошег система сви смо на губитку. Ниво опште културе је све мањи, знање све лошије, дјеца све некултурнија, стање у друштву све горе. Дјецу нико не учи да се у аутобусу устају старијима, трудницама и инвалидима, да не бацају смеће наоколо, да помогну човјеку ако падне на улици, не уче се емпатији, нико их не учи да није лијепо варати, да није лијепо бити непоштен, да треба вољети и поштовати своју државу, можда управо зато што они који би требало да их уче томе се тако не понашају. Овај вид понашања чак постаје и исмијаван и непожељан. Дјеца уче само градиво, а будимо реални - то је ипак најлакше. Ово је све, што би једна моја пријатељица рекла: „Освета лоших ђака. “ Заиста и јесте. Ово није сваљивање кривице на просвјетне раднике већ критика система који је до овога довео.

Иако се дичимо дјецом која освајају медаље на међународним олимпијадама из математике, физике и других области ипак је то највећим дијелом ствар њиховог интелекта, а мањим дијелом образовног система. На крају крајева да и јесте до образовног система, никада се не запитамо гдје су сада они. Па сви су отишли из државе јер овдје немају перспективе, немају адекватну подршку даљем развоју, немају стипендија, немају ништа, а странци их једва дочекали и узели их у тренуцима када је требало  да крену да стварају највише и да највише доприносе друштву.

Наравно има ту још много тога о чему би се дало расправити. Међутим, ово су неке основне ствари које су итекако утицале на лоше стање нашег образовног система. Школе би требало да буду много више од пуких институција гдје ће дјеца једино да уче градиво напамет. Јер све оно што родитељи пропусте да науче дјецу, а то су неке основне друштвене вриједности, би се требало исправити у школи. Нажалост то није тако.

Посматрајући наше друштво, оно све више и више тоне, систем вриједности је поремећен и не исправља се већ се још више криви. Уколико бисмо сада жељели нешто да исправљамо, требало би да кренемо од образовног система и тек за 15-ак година бисмо могли да видимо резултате. Међутим, то се нажалост не дешава већ иде у супротном правцу. Можемо се ми ругати Јапанцима што дјеца у школи чисте своје учионице и одржавају хигијену, што дјеца у Холандији имају описну оцјену из емпатије, али погледајмо гдје су они, а гдје смо ми и све ће нам бити јасно.

Недавно сам причао са пријатељицом која је радила у једној школи и причала ми је какве је све тортуре прошла јер је жељела нешто да промијени. Причам редовно и са родитељима основаца који муку муче са школама које им дјеца похађају. Почев са вршњачким насиљем, незаинтересованости система да било који проблем ријеши. Имали смо Махира, имали смо Алексу и питам се колико још дјеце би требало да имамо да би се нешто промијенило? Да коначно схватимо да нам је систем лош и заостао и да се нешто под хитно треба мијењати. Искрено, мислим да ће назалост проћи јос пуно времена док се нешто не промијени, док приоритет не буде да се дјеци обезбједи новац да би отишла на такмичење из знања или спортско такмичење умјесто да се отвара 300 м асфалтираног пута и биће нам овако...

 Ја немам дјецу, нисам ни ожењен, али посматрајући из ове перспективе питам се да ли желим да сутра моје дијете похађа наше школе, да одраста овдје? Запитајте се и ви!


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.