О "Србском национализму"

Aleksandar I. / 29. август 2012

 

„Јунаштвом чувам себе од других,

чојством друге од себе.“

 

 Језик као средство на ком мислимо и комуницирамо све више се помјера ка неправилној употреби, а под изговором како служи вишој, националној сврси. Ово својеврсно силовање језика покушаћу да прикажем теоријски и покажем на примјеру.

Узевши у обзир примјер Ђорђа Миљанова из узглавља текста, може се ући у тумачење и поређење патриотизма и национализма као система (зло)употребе језика, те на које начине се ова два стања духа манифестују. Треба рећи и да ова два појма нису синонимна, иако често долази до њиховог мијешања у употреби.

Патриотизам је заправо осјећање поноса према својој земљи - што се види и у самом називу - које настаје из активног промишљања о свему што домовина значи, а развија се као једно од кључних етичких елемената. То осјећање је и у темељу људског битисања.

У оном тренутку када патриотизам прераста у идеологију мијења се и принцип размишљања и он постаје национализам који је, „прије свега, параноја!“ – како каже Данило Киш у есеју „О патриотизму“.

То је осјећање егзистенцијалне угрожености коју има појединац у оквиру масе, али који није и не припада маси, већ егзистира под њеним окриљем. То је „индивидуум без индивидуалности“. Он постоји као изданак у маси, тек нешто видљивији. Издвојен из таквог окружења у потпуности, он је ништаван – престаје да постоји.

Национализам почива на антонимности: моје је добро – твоје је лоше; ми смо позитивни – ви сте негативни и сл, а парадокс је да националиста притом „у свему види себе – националисте“.

Националиста, такође, пред себе поставља, не нужно из ниских побуда, све оне задатке велике социо-културне вриједности као што су: углед нације, чување традиције и обичаја, националних светиња, фолклора, књижевности и, као што је већ поменуто, језика. С друге стране, он не познаје друге културе и језике – једноставно га то не занима. Ако ли случајно познаје, онда ће их упоређивати са споственом и то на штету првих.

„Национализам је, дакле, негативитет и то негативитет духа“.

Овај негативитет се најчешће испољава језиком, некад и из најбољих намјера, па се тако може видјети како горди хипер-Срби редовно користе придјев Србски – Србска историја; Србска држава и сл.

Овим показују, не само непознавање других језика, већ и непознавање споственог – и то правила која се уче (не нужно и науче) још у основној школи, а то су: једначење сугласника по звучности и писање придјева, изведених од именица, на -ски, -чки, -шки.

Наиме, ни у једном од свјетских језика, које у школи учимо као стране, не подударају се изговор и писање. Због тога се за Енглезе, у шали, каже да пишу Константинопољ, а читају – Царград.

За разлику од њиховог правописа, који је коријенски, наш правопис је фонетски, тј. за сваки глас (у говору) има један одговарајући знак (у писму).

Због тога, ако се се гласови, различити по звучности, нађу у ријечима једни до других, долази до њиховог једначења по звучности, да би се те разлике отклониле и олакшао њихов изговор. Тако се говори и пише српски, ропски, откинути и сл, а не србски, робски, одкинути, како би се писало по етимолошком (коријенском) правопису, који чува елементе од којих су ријечи настале, чува њихов коријен.

Такође, присвојни придјеви, изведени од топонима и антропонима, на -ски, -чки, -шки (углавном ктетици) пишу се малим словом.  Тако, нпр, српски (не Српски, ни Србски), чешки, амерички.

Мислимо и изражавајмо се прецизно! 

 


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.