О сампоуздању

Неки људи у просторију улазе главом. Неки улазе раширени, шепурни, разбацани...а неки достојанствено, усправно, али грациозно и ненападно.

Cubik / 09. јул 2019

Неки људи у просторију улазе главом. Тијело им се некако утопи у позадину, спусте рамена, испусте стомак, повију леђа, а и одјећом нису упадљиви. Уђу им очи, уђе им чело, као кад животиња опрезно помоли главу.

Неки улазе раширени, шепурни, разбацани...а неки достојанствено, усправно, али грациозно и ненападно.

Говор тијела прецизно осликава наше унутрашње стање, и кад се не осјећаш добро, једино што се може учинити је оно што кажу „факе ит 'тилл yоу маке ит“ тј. фолирај док се не прими.

Прави се да имаш самопоуздања, прави се да знаш шта радиш, да те се не може помести и да долазиш у миру.

Кад се глуми, претјера се или се не глуми довољно, па свака крајност одаје човјека без самопоуздања.

Али како доћи до истинског самопоуздања?

Прво, како ти је у кући и како ти је на послу, или у школи, тако се и осјећаш. Ако не испуњаваш очекивања, негдје ће се то на теби видјети. А углавном нико не испуњава очекивања свих својих кругова, и свако има неки основ да се осјећа лоше.

Али, чак и кад ти је на свим плановима лоше, увијек можеш бити остварен у неком свом пољу.

Друго, поље остваривања се бира из оног што те највише дотиче. Из твоје страсти. Само страст је довољно јака да прођеш кроз сва искушења која ће твоје остваривање да донесе. Нема пута без искушења – али кад си на правом путу, искушења су изазови, нису тако мрачна, нису тако тешка, и нису несавладива. Тако и знаш да си на правом путу – ништа ти не дјелује несавладиво.

Треће, ако схватиш да већину времена проводиш у околностима у којима нема наде и нема визије раста – мијењај. Нема тог вјештачког самопоуздања које може оживјети мртво срце, а од хемикалија нема селамета.

Четврто, поента је у уживању. Самопоуздање долази из уживања. Човјек који има нешто у чему ужива, и себи је осигурао да у томе редовно ужива – тај има разлога да живи. Ако је то праћење шпанске сапунице, да дође Смрт и каже „ајмо!“, тај би могао да каже – чекај да видим сутрашњу епизоду! Постоје дебељуце које имају самопоуздања јер уживају у једењу, а не да би угушиле бол за нечим у чему заправо највише уживају. 

 

Вриједност нам долази од свједочења вриједности и каналисању вриједности. У свему што нас окружује, у свему што имамо у себи, можемо видјети вриједност. Чудо живота. Можемо га видјети у својим особинама, и стварима које смо доживјели од добрих људи, у начину на који нешто његујемо, узгајамо, волимо. Човјек који мрзи читав свијет али скида звијезде за свог љубимца није изгубљен.

Самопоуздање зато не долази, већ се открива, пажљивим посматрањем свијета око себе, као и свијета у себи. Ти су свјетови препуни чуда, среће, бљескова љубави и божанске чистоће.

Свијет који носимо у себи, свијет своје стварности и свијести, он носи златне кључеве љубави. Према птицама, филателији, цвијећу, музици, покрету...и заиста, шта дугогодишњим затвореницима остаје за спас већ хоби и креативност.

Човјек у мислима може да компонује симфонију, укроти електрицитет или пројектује пирамиду, човјек је у себи бескрајан као свемир, неистражен и немапиран, и свакако се у том свемиру налазе све љепоте као и сва зла и несреће.

Борба против страха, као првог осумњиченог за људске егзистенцијалне кризе, нема одакле кренути већ из мјеста љубави. Чекање романтичне љубави треба раздвојити од свих осталих личних потреба за љубављу у другим аспектима живота. Не може се и не смије све приписивати својој самоћи и усамљености, апатији и депресији, јер се не могу сви ти бескраји свести на неки кобни закључак да је све изгубљено. Човјек ни у шали не може бити толико слијеп, али може у боли, и може у страху, и тада, кад се све што постоји слије у једну једину горку кап, ни живот више није мио.

 

Многи од нас су већ проживјели своје самоубиство. Негдје су некад пререзали вене или скочили у понор, у мислима наравно, и то је било толико снажно да им се и може рачунати да су се заиста већ једном самоубили. Ипак, нису то учинили у физичкој стварности, па тако сад живе пост мортем, реда ради или како се то каже, животаре, или ако ћемо баш прецизно, зомбирају.

 

Зато треба подићи рамена, исправити врат, удахнути дубоко и закорачити напријед са вјером да заслужујеш да живиш још овај један дан, да видиш шта ће се десити. Не мораш промијенити много, само се исправи, и фино удахни, и сјети се свега најљепшег што знаш.

У тим љепотама се крије рука спаса, у свакодневном дружењу са љепотом, а не у свакодневном утапању у страх и неизвјесност. Наравно да је све неизвјесно. Али, други начин да се то каже је – све је могуће!

 

 

 

 

 

 

 


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.