О једном дуду

Јулско сунце тек узима залет, али асфалт се вец загријава од узурбаности аута И пјесака. Сав тај плес ми одвраца пазњу док не примијетим под ногама несто познато, а опет страсно далеко - мрље згњеценог дуда...

AnaJ / 23. јул 2019

 

Јулско сунце тек узима залет, али асфалт се вец загријава од узурбаности аута И пјесака. Сав тај плес ми одвраца пазњу док не примијетим под ногама несто познато, а опет страсно далеко - мрље згњеценог дуда. Застајем, гледам горе, покусавам у заплетеним кросњама неколико врста дрвеца препознати извор плода. Мој сапутник се окреце, цуди, пословицно каснимо на посао, ста се десило, засто застајкујем.

 

“Дуд”, казем. Беспотребно. Он не зна ста је дуд. И да зна, то уопсте не објасњава моју реакцију.

 

У центру двориста “Круга” стајало је мало дрво дуда цудног облика који је подсјецао на гљиву јер се гранало хоризонтално И само на врху стабла. Било је једва довољно велико да дјеломицно хладом покрије клупицу која се на њега наслањала, али петогодисњој мени, тај дуд је представљао поприлицно велик изазов.

Кад би плодови сазрели, прво су се побрале најнизе гране. Како сам била медју најмладјом И најмањом дјецом, И оне су цесто биле недоступне, они веци И јаци  би их се први дограбили. Онда су поцињале вратоломије. Тестови храбрости. Ко се усуди попети на наслон клупе, па онда балансирати с једном ногом у зраку, једном руком се дрзати за грану, другом дохватити оне соцне залогајцице који су се увијек налазили на најсунцанијем И од нас најдаљем мјесту. Небројене модрице И огреботине настале су управо у овим покусајима. Али нису бољеле модрице ни огреботине, није нас било страх акробација јер ово је била фер фаза борбе за плодове дуда, када смо И ми мањи имали прилику, кад је срцаност била вазнија од висине.

А онда би се И они најхрабрији И најспретинији поцели спустати празних руку И то је био знак да је дуд обран, или барем да снага И вјестина висе нису били довољни да се досегну воцкице с висих грана. Тек понекад, ту би се затекао неки старији клинац, који би нас у другој прици отјерао или збијао сале на нас рацун, али у овим моментима би озбиљно приступио скупљању плодова с нама недоступних дијелова док смо ми, скупљени око њега, извртали вратове да боље видимо И прстима показивали плодне гране. Без да узме И један једини дуд за себе, нас моментални херој би равноправно подијелио свој плијен.

Не сјецам се укуса дуда, просле су толике године а дуд се не једе тек тако. Мозда га јос једино једу дјеца негог другог “Круга” гдје он представља изазов на којем се доказују снага, храброст И племенитост. Али лекције које сам науцила под тим дрветом ме прате као сто су некада вољена лица с клупе испод дуда нетремице пратила моју игру И бдјела надам мном. Нека од њих це за мене увијек остати иста, док сам друга гледала како се мијењају, старе, блиједе. Тек их видим понекад иза затворених капака у тренутку кад се измедју сна И јаве растворе свијетови па све просло прокуља ненаданим интензитетом И вјерносцу.

 

“Ста дуд?” пита мој сапутник, јос висе збуњен мојом одсутносцу.

“Био је један мали дуд у кругу избјеглицког центра кад смо били мали. Јако је здрав”, објасњавам врацајуци се јутарњој узурбаности И све јацем сунцу овог јулског дана, хиљаде километара И 25 година далеком. 


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.