О Босни

Не заслужујемо ове планине које одузимају дах, бистре ријеке, ово плаво небо, ни оне стећке који поносно стражаре над савршеном тишином. Она нас воли, а ми њу не.

cutahija.haris / 01. август 2019

Босна и Херцеговина је лијепа земља. Ми је не заслужујемо. Не заслужујемо ове планине које одузимају дах, бистре ријеке, ово плаво небо, ни оне стећке који поносно стражаре над савршеном тишином. Не заслужујемо овај топли вјетар, који од зелене ливаде направи море. Не заслужујемо онај невини бијели снијег на врху Бјелашнице. Не заслужујемо тамно зеленило вира Уне у којем се душа изгуби. Не заслужујемо ни онај изнова рођени мост у Мостару, испод којег се достојанствено шеће најљепша Херцеговка. Не заслужујемо ни кестене Крајине, ни непрегледне посавске равнице. Не заслужујемо оне мирне тврђаве које вјековима бдију изнад успаваних градића босанских. Не заслужујемо дивљи, истовремено питоми Врбас. Не заслужујемо ни онај херцеговачки крш који пркоси времену, сунцу и људима.

Ова земља је љубав. Воли нас на прољеће, стидљивом висибабом, јужним вјетром и топлим кишама. Воли нас љети, дубоким шумским хладом, студеним планинским изворима и цвркутом невидљивих птица. Воли нас и на јесен, златним заласцима сунца, бронзом лишћа и сребрним сјајем надошле ријеке. Воли нас зими, снијегом окићеним гранама и сунцем од којег рајски сијају бијеле равнице.

Она се смијеши када чују езан и звона истовремено. Осмјехне се и када се на клупи љубе двоје, па их сакрије врбом и златастим сумраком, Она воли када са Себиља полете голубови и када се чују вриска и смијех за вријеме рафтинга на Дрини. Воли и када по њој убрзано тапкају јапански туристи, шкљоцајући фотоапаратима. Сјетно уздахне када се из кафане код Наде, на Ћумурији, чују тужни звуци севдаха. Радује се када се испред општине скупе дјеца да хватају бомбоне и смјерно упије сузе родитеља младенаца које на њу падну.

Она нас воли, а ми њу не. Газимо је без милости. Крвљу њене дјеце је посипамо, бистрину њених вена мутимо и њене шуме, умјесто дјечијим смијехом и радошћу, ми минама прекривамо. Дјецу јој тјерамо у бијели свијет, да их више никад не види. Прљамо је, продајемо је, урезујемо јој ожиљке.

А она нас и даље воли. Мајчински, незаслужено. И вољет ће нас и кад нас не буде. А ње ће увијек бити.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.